Шта крију ватикански ходници

На крају се паркирају усред Ватикана и јуре с Франческом мраморним ходницима док не заврше испред спаситеља - папе Jovana Павла II. Он прилази излуђеној жени и почне да изговара 'егзорцистичке формуле на латинском' и убрзано се моли.

На крају се наслања на жену и шапуће јој: "Сутра ћу одржати мису у твоје име", а с тим ријечима Франческа се одједном смирује. Демон дјелује као да је отишао, па је жени неугодно и збуњена је. Извињава се папи, који ће послије своју битку са сотоном прозвати 'библијском сценом'.

У књизи 'The Vatican Prophecies: Investigating Supernatural Signs, Apparitions, and Miracles in the Modern Age", Џон Тавис, бивши шеф римске канцеларије за католичке вијести, овако описује тајни егзорцизам из 1982. године.

Његова нова књига показује на који се начин Ватикан носи с натприродним (или бар наводно натприродним) појавама и догађајима, од светих реликвија до демонских опсједнутости.

Реликвије

Реликвије су физичке ствари које је некада додирнуо светац, а могу бити и комадић његове одјеће или дио тијела, с тим да се сматрају талисманима и доносиоцима среће.

Иако је одавно забрањено продавање реликвија, постоје рупе у законима, којима се многи обилато служе. Смрт папе Јована Павла II 2005. године представила је посљедњу велику експлозију на тржишту реликвија, јер су многи тврдили да посједују остатке омиљеног папе, док је готово исти број људи тврдио да посједује нешто његово.

Неколико сати прије његове смрти, 2. априла, његов лични секретар, надбискуп Станислав Дивис, тражио је од папиних љекара да му изваде мало папине крви за сјећање. Касније је надбискуп прослиједио кап по кап крви црквама и бискупијама које су жудјеле за реликвијом папе.

Та крв, као и коса с његовог посљедњег шишања, једине су 'првокласне реликвије', што је фраза која се користи кад је реликвија узета директно са тијела (овај пут с папе), а нису уклоњене кости ни органи с папе, што значи да је број прворазредних реликвија изузетно ограничен.

Иста ствар се, додуше, не може рећи за друге свеце и значајне католичке фигуре током година. Наиме, ватикански 'каталог службено препознатих дијелова тијела' садржи руке, прсте, главу, ножни палац, зуб и нокат, док су одбачене ствари попут обрезане кожице бебе Исуса, која се дуго звала 'светим препуцијем'.

Тјелесне реликвије некада су биле уобичајена појава. Годину дана након смрти Свете Терезе Авилске одрезана јој је лијева рука која је послата у самостан. Свештеник који је то учинио за себе је задржао њен кажипрст, који је носио око врата остатак живота.

Њено тијело је на крају раскомадано и послато около, дио по дио, укључујући и њено срце, десну руку, стопало, лијево око и дио вилице.

1966. године млада часна, сестра Катарина Капитани, умирала је лежећи у болници због крварење једњака. Имала је визију папе Ивана XXIII, који је умро три године раније, а који јој је наводно 'ставио руку на стомак и рекао да више не треба да брине'. Она се опоравила, а ово чудо је искоришћено у корист беатификације дотичног папе 2000. године.

Двије године касније, часна сестра је добила на поклон дио папине коже, која му је огуљена с руке након смрти.

Ова пракса у савремено доба изазива много помјешаних реакција. 1977. године 'кости француске кармелићанке Свете Мале Терезије' окупиле су мноштво знатижељника током турнеје по Француској, да би на крају прошла кроз 40 земаља. Њене реликвије толико су популарне да имају и страницу на Фејсбуку, а једна је путовала и у свемир на Дискаверију.

Па ипак, католички службеници тврде да се сјечење тијела данас чини доста разборитије. Ако је тијело нетакнуто, узимају неке кости, при чему пазе на хигијену, али и да поштују само тијело. Пазе да не сијеку кости насумце, како им се прохтије, а у неким случајевима нема реликвија које се могу уклонити.

Свеједно, ни то неће зауставити неке људе, укључујући и преваранте, да покушају да их продају. Тако сте још 2013. године могли купити фрагменте костију Свете Марије, Исусове савременице за 1.090 долара или комадић кости раног хршћанског мученика Теодора, за само 890 долара на И-Беју.

Иако су обије реликвије долазиле у пакету с писмима која су требала да потврде аутентичност, обично је ријеч о лажним писмима, која имају потписе старих опскурних бискупа из прошлости, тврде стручњаци.

Иначе, лажњаци се обично могу открити уз помоћ грешака у латинском, побркане хронологије, па чак и потврда од бискупа који уопште нису живјели у исто вријеме кад и наведени свеци.

Црква се мора носити с лажним реликвијама од средњег вијека, а данас, умјесто да троши новац и вријеме на проналазак лажњака, она понекад једноставно зажмури на једно око кад се ради о одређеним реликвијама, па су неки чак и изјавили да није битно што не постоје форензички докази ако је духовна повезаност ту.

Торинско платно

Цква ипак није могла тако лако приступити случају Торинског платна, што је наводни покривач у који је био умотан Исус Христ након смрти и на којем је остао отисак његовог лица и тијела.

Међутим ни у овом случају Црква није заузела чврсти став. Папа Бенедикт је платно прозивао 'екстремном иконом која није реликвија', што би значило да није било омотано око Исусовог тијела.

Прича о платну почела је у 14. вијеку, а популаризовала се у 20. вијеку, кад су новитети из свијета науке омогућили нове врсте анализе платна, какве до сада нису биле могуће. Па ипак, упркос силним анализама и даље нисмо ништа ближе рјешавању ове мистерије.

1898. године талијански фотограф Секондо Пиа открио је низ фотографија чији су негативи открили невјероватно детаљне слике мушкарца на покривачу. Лице је дјеловало јако природно, а чињеница да је платно у бити 'приказ негатива', многима је доказала аутентичност, јер су стручњаци тврдили да ниједан 'средњовјековни умјетник није могао посједовати толико знање да створи такву слику'.

Од тада слика призива пажњу цркве, вјерника, невјерника и стручњака. Од када је анализом радиокарбонском методом доказано да платно потиче из раздобља између 1260. и 1390. године, Црква избјегава икакве изласке у јавност, иако је више стручњака оповргло наведено тестирање, тврдећи да је анализирани узорак тканине био контаминиран.

Седамдесетих година почео је СТУРП, пројект истраживања Торинског платна, при чему се удружило тридесетак научника из различитих подручја широм свијета, након чега су се само појавила нова питања, па ни даље није сигурно вријеме поријекла платна.

Доказано је само да није дјело умјетника и да посједује уникатну, тродимензионалну информацију, иако је нејасно како је настало.

Егзорцизам

Став цркве о демонској опсједнутости, као и код било какве врста чуда, најбоље се може описати као 'вероваћемо када видимо'.

Иако је Црква некада имала 'посебан одред егзорциста', папа Павле VI почео их је укидати 1972. године, па су деценијама касније егзорцизми били толико ријетки да су их изводили само 'посебно делегирани свештеници'.

Прије него што је изабран на мјесто папе Бенедикта, кардинал Јозеф Рацингер водио је ватиканску конгрегацију за доктрину вјере, која се бавила истраживањем мистериозних феномена.

1985. године Рацингер је послао писмо свим бискупима у којима их је упозорио да ограниче егзорцизме, како неауторизоване особе не би могле да воде молитвене скупове на којима се директно обраћају демонима.

Свега неколико мјесеци касније, папа Иван Павле II прогласио је да се демонски утицај може појавити у облику 'ђаволског посједа', услеијд чега би особа могла затребати егзорцизам.

1999. године Ватикан је пак објавио ревидиран обред егзорцизма.

И даље, црква као да пази када је ријеч о овој пракси, а Тавис наглашава да што сте више на љествици католичке хијерархије, то је већи отпор према разговору о демонским опседнутостима и егзорцизму.

У својој књизи Тавис цитира оца Габријела Нанија, бившег егзорцисту који је, на свој велики шок, уклоњен с позиције.

Нани вјерује да је, окретањем леђа егзорцизму, Црква широм отворила врата сотони да уђе у наш свијет и потпуно га унакази, пише Њујорк пост.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.