Шта би значило проглашење окупације дијела Србије?
БЕОГРАД - Једна од опција на столу као одговор Београда на посљедње потезе Приштине којима су тензије на Косову и Метохији дошле до врхунца, могло би да буде проглашење окупације тог дијела територије.
Ово није први пут да се таква могућност спомиње о питању Косова и Метохије.
Када је 2005. године Савјет безбједности Уједињених нација предложио да отпочну разговори о утврђивању "коначног статуса" Косова и Метохије, Свети архијерејски сабор Српске православне цркве, под предсједништвом патријарха Павла, упутио je такав захтјев.
"Уколико би се десило, не дај Боже, да било какво решење буде наметнуто, Сабор очекује да Скупштина Србије обзнани целом народу да је извршена нелегитимна и нелегална окупација једног дела наше националне територије", поручила је тада СПЦ.
Од тада до данас, на овај потез позивали су политичари, разна удружења и појединци.
Како се одлучује о окупацији и какве су последице?
Важно је напоменути да не постоји правни акт Србије који се бави питањем окупације. По Уставу Србије, члан 99, Народна скупштина одлучује о рату и миру и проглашава ратно и ванредно стање, пише РТ Балкан.
Дакле, одлуку о проглашењу окупације дијела територије морала би да донесе Скупштина Србије. Ипак, Устав не прописује шта се дешава након тога, да ли би то аутоматски значило и проглашење ратног стања.
Једини правни акт који на неки начин третира питање окупације је Кривични законик. По члану 306 грађанин Србије који потпише или призна капитулацију или прихвати или призна окупацију Србије или појединог њеног дијела, казниће се затвором најмање десет година.
Дакле, прве "жртве" проглашења окупације били би они који у Србији признају независност тзв. Косова.
Да ли окупација значи и војну интервенцију и прекид преговора?
Међународно право препознаје двије врсте окупације – ратну и мирнодопску.
Мирна или мирнодопска окупација могућа је само ако је окупацију извршила држава, а не приватно лице, да спорна територија претходно није припадала ниједној држави, да држава физички контролише окупирану територију путем органа своје власти и да у том погледу преузме међународну одговорност, као и да држава окупатор обавијести о томе остале чланице међународне заједнице.
За разлику од мирнодопске, ратна или војна окупација подразумијева да се територија сматра окупираном ако се налази под влашћу непријатељске армије. То наравно повлачи посљедицу по дјеловање војске државе чија територија је окупирана.
Проглашење окупације дијела територије ипак не значи и аутоматски да се проглашава ратно стање, односно не повлачи са собом војну интервенцију.
Најбољи примјер за то је Кипар, који је још 1974. прогласио сјевер територије окупираним, али већ 50 година на том острву живи се без ратног сукоба, у замрзнутом конфликту који до данас није разријешен.
У дијелу српске јавности влада мишљење да би војна интервенција Србије разријешила ситуацију на Косову и Метохији, а да то није тачно више пута напомињао је предсједник Србије Александар Вучић.
Оружани сукоб прижељкује једино Аљбин Курти јер би му то омогућило да ријеши ситуацију у своју корист, сматра дипломата Зоран Миливојевић који напомиње да би то био начин да на брзину разријеши све што годинама Приштина не успијева.
Проглашење окупације дијела територије било би подсјећање прије свега међународним снагама, УНМИК-у и Кфору, да раде свој посао у складу са Резолуцијом 1244 УН и заштите мир на терену, напомиње Миливојевић у изјави за РТ Балкан.
"Ако прогласимо окупацију само дајемо до знања какво је фактичко стање и прозивамо онога ко је одговоран за то", каже он.
Сматра да Србија овим подсјећа на Резолуцију 1244 и инсистира на обавезама из тог документа, као и да међународне снаге морају да дјелују у складу са својим мандатом – да спријече насиље и да се брину о миру и безбједности.
Србија не одустаје од преговора и тражења политичког рјешења, али за то морају да се створе услови, напомиње Миливојевић.
"Посредник у преговорима, Европска унија, ако заиста има интереса да се ти преговори и даље воде, да овај простор буде миран и стабилан, онда мора да створи услове за наставак тих преговора. А први услов је да се заустави Приштина", појашњава Миливојевић.
Подвлачи да Србија, као пуноправна чланица УН, задржава право да у оквиру својих интереса и уставних овлашћења предузима мјере и кораке којима ће да спријечи егзодус српског народа.
"Србија не тражи рат, ни употребу силе, Кфор је успостављен на Косову и Метохији у заштити мира, па Србија тражи да се гарантује и поштује мир и сматра да је то могуће учинити пуном применом Резолуције 1244, између осталог и повратком српских снага према том документу. Србија тиме долази у могућност да штити народ на терену који сада није заштићен", закључује Миливојевић.
Какву ће одлуку донијети руководство Србије остаје да се види сутра, за када је обраћање јавности најавио предсједник Александар Вучић.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
