Срђан Драгојевић: Највећа побједа српског народа, његов највећи пораз

Рекао је то у интервју за "Глас Српске" редитељ Срђан Драгојевић, чији је филм "Свети Георгије убива аждаху" у сриједу и четвртак премијерно приказан у Београду и Бањој Луци.

Додао је да би идеално било када би Србија сваке две године уложила мало више новца него што се даје на регуларном конкурсу. Тада би имали, према његовим ријечима, за извјесно вријеме, далеко више филмованих романа наше литературе, него што имамо сада. Он сматра да је Србија једна од ријетких филмских индустрија која, уопште, не филмује своје велике текстове и то просто треба да се промијени.

"То су почели да раде Хрвати, али и остали  у окружењу."

* ГЛAС: Да ли је љубавна прича у Вашем филму могла да се исприча у неком другом - нератном или ванбалканском контексту?

ДРAГОЈЕВИЋ: Свакако да јесте, али реч је о адаптацији драме Душана Ковачевића. И то је што је.

* ГЛAС: Душан Ковачевић је недавно изјавио да се до сада у Вашим филмовима нисте бавили емоцијама. Какво искуство носите са рада на овом филму с те стране?

ДРAГОЈЕВИЋ: Не бих се сложио с тим. Мислим да су "Лепа села, лепо горе" врло емотиван филм. Зависи од погледа на ствари.

* ГЛAС: Ово је први филм о Првом свјетском рату након "Марша на Дрину" и први Ваш "историјски" филм. Да ли постоје сличности са "Лепим селима" и "Ранама"?

ДРAГОЈЕВИЋ: Са "Ранама" нема сличности. Са "Лепим селима", по озбиљности теме, свакако да постоје. Први светски рат, иако једина победа коју је српски народ остварио у 20. веку, у ствари представља његов највећи пораз. Земља која је у рату изгубила готово половину мушког становништва није успела да се опорави ни након стотину година.

* ГЛAС: Зашто се Срби данас налазе на истој позицији на којој су били прије стотину година?

ДРAГОЈЕВИЋ: Мислим да се Срби сада налазе у много горој позицији него у то време. Генетски потенцијал српског народа био је далеко богатији. У међувремену су најгори преживели и најгори се и даље селектују. Као да читав век који је иза нас није био довољан да извучемо било какве поуке и усмеримо енергију читавог народа ка стварању и креацији. Тешко да ће овај филм деловати отрежњујуће након свих ових година, али мислим да се вреди борити.

* ГЛAС: Колико су приче о менталитету народа изговор да се не ради ништа да се поправе лоше ствари?

ДРAГОЈЕВИЋ: То је врло компликована тема што се тиче менталитета. Мени се овај комад и допада зато што у њему има јако пуно кључних ствари и мисли о менталитету нашег народа, о врлинама и доста тога о манама. Ковачевићева прича представља туробну, али болно прецизну вивисекцију нарави и менталитета овог народа. Моје интимно осећање, понекад, на кратко, поколебано силином и учесталошћу неуспеха у вези са снимањем филма "Свети Георгије убива аждаху" ми каже да је све вредело ових напора, да се све то прикаже и овим филмом.  

* ГЛAС: Да ли се у српској кинематографији посљедњих година види помак на боље?

ДРAГОЈЕВИЋ: Не види. Мислим да филмови који се снимају у последње време у Србији подсећају на "Холмарк" телевизијске филмове. Нема ту нигде праве кинематографије.

* ГЛAС: Који је основни проблем српске кинематографије?

ДРAГОЈЕВИЋ: Недостатак срца, муда и храбрости.

ГЛAС: A сценарио?

ДРAГОЈЕВИЋ: Сценарио нам никада није ваљао, наравно, али мислим да и редитељи који раде последњих десетак година, као да имају 50 или 60 година, а не 20 или 30.

* ГЛAС: Шта мислите о сарадњи између Србије и Републике Српске, чији је резултат управо и филм "Свети Георгије убива аждаху"?

ДРAГОЈЕВИЋ: Мени је драго због те сарадње, поготово ако је тачан податак да је улагање Републике Српске у овај филм довело до институционализовања филмског фонда. Тако да је то велика ствар за будућу кинематографију Републике Српске. Осим тога, било је доста глумаца из Републике Српске којима сам ја заиста фасциниран. Мислим да овде постоје изузетни глумци и чини ми се да би ова сарадња могла да се настави. Лично, планирам неки свој нови филм. То би била нека мађарско-немачко-словеначко-хрватско-српска копродукција. Надам се и босанска.

Београдски дух

Огорчени сам противник онога што се назива београдским духом, јер то и не постоји. Истицање тога је одраз ужасавајућег провинцијализма. Има ту и комплекса више вредности без покрића. Београд је мали град који се не разликује драстично од других градова сличне величине. Шта је специфичност духа Софије, Букурешта...? Ми Београђани смо и у претходној Југи имали тај осећај супериорности над другим центрима, али потпуно без покрића. Но, руку на срце, ја сам рођен овде, можда не препознајем те квалитете које људи који долазе у Београд са стране уочавају и поштују - рекао је Драгојевић.

Дани у Aмерици

"Велики амерички сан" за мене не постоји. Имао сам либералан уговор са студијом који се показао као лош за мене, а ја сам вероватно био лош за њих. Они су део Дизнија, а ја нисам редитељ кога занимају мејн стрим ствари. Ипак, било је то занимљиво искуство. Тамо сам радио као плаћени писац, иако сам имао уговор да за њих режирам. Поправљао сам туђе сценарије и развијао своје идеје. Тако сам упознао све мане рада у филмском студију и видео на делу људе који су уплашени за своје привилегије, а са друге стране, мени се њихови сценарији нису допадали. Aмерика није више она у којој су стварали један Милош Форман или Пасер. И тамо, као и у Европи, постоје добре и лоше ствари. Међутим, политичка коректност је доста "кастрирана". На време сам схватио да је тренутак да све окренем на шалу и вратио сам се у Београд - испричао је Драгојевић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.