Срби повратници у Тузланском кантону заборављени: И нама је потребна помоћ

Испричао је ово “Гласу Српске” предсједник мјесне заједнице Тумаре Љубиша Мијатовић.

О овом повратничком крају ријетко се пише и прича, а у јавност доспије само када се десе напади на повратнике, што је био и чест случај прошле године.

Мијатовић је “Гласу” рекао је далеке 2000. године остварен масовнији повратак на подручје града Лукавца, односно у три општине, али да он није задржан након двије деценије.

Поред тога, Тумаре су према попису из 1990. године имале 638 становника, док је према посљедњем попису на подручју овог села пријављено свега око 80 људи. Мијатовић наводи и да посљедњи одржани локални избори показују да је примјетан тренд опадања броја људи који су уписани у Централни бирачки списак.

- Тај тренд примјетан је у Тумарама, али и у осталим српским повратничким мјесним заједницама које гравитирају подручју града Лукавца  - казао је Мијатовић.

Наглашава да су недостатак основних услова за живота, те напади на повратнике, као и нестанак старице Јованке Ђурић крајем јула прошле године били окидач да се не само прекине тренд повратка већ да се људи који су се вратили на своје огњиште поново одселе.

- Након напада на Јованку одселило се пет породица. Нажалост, само једна се вратила, а остале четири нису. Једни су отишли у Србију, а остали у Добој, Бијељину. Поред тога, Јованка није пронађена до данас. Ту је постојала и нека истрага, али не знамо да ли је уопште и шта на крају откривено у том случају - испричао је Мијатовић.

Ситуација, наводи он, није добра ни на подручју других озренских мјесних заједница гдје су се Срби вратили, између осталог у Доњој Бријесници, Пањику, Ступарима, Милином Селу, те Кртоли један и два.

- И на подручју Горње Бријеснице људи су покушали да се врате, али једноставно су осјетили да више нису добродошли на своје огњиште - навео је Мијатовић.

Осврнуо се и на запошљавање те подвукао да искуства говоре да Срба повратника скоро па да нема запослених у институцијама у ФБиХ.

- С друге стране у Добоју, колико је нама познато, повратници су присутни и раде у скоро свакој институцији. Код нас тога овдје нема. Они који су у пензији од ње живе. Такође, људи се баве и пољопривредном и преживљавају некако. Не знам ни сам како више успијевају саставити крај с крајем  - навео је Мијатовић.

Борби за боље мјесто и живот у Тумарама, наводи Мијатовић, не надзире се крај, али оно што је јасно јесте да предаје нема.

Додатну патњу им задају институције, које помоћ дају на кашичицу. Два, три километра пута асфалтирају и по неколико година.

- Ка федералном министарству више пута смо аплицирали за једну дионицу пута. Тако је у три-четири наврата урађено од 500 до 600 метара асфалта. Дакле, од њих нам је асфалтирано неких два километра пута. Тражили смо помоћ и од Владе РС. Уз помоћ институција РС урађена је дионица од око 500 метара из правца Пањика ка Тумарама. Остало је још неких четири километра тог макадамског пута који би требало да се уради - поручио је Мијатовић.

Наглашава и да је Србима повратницима потребно хитно осигурати безбједност.

- Људи, када знају да су сигурни, онда неће напуштати своје куће и враћаће се на своје огњиште. Такође, хитно је потребно радити на путној инфраструктури. О томе треба рачуна да поведу и владе Српске и Србије које би требало више да улажу у овај дио у којем живе Срби повратници, а не само да улажу у Гламоч, Грахово и Дрвар. Тамо је више повратника, али потребно је радити на томе да се и овај дио не заборави и да се сачува бар ово мало живља што имамо - поручио је Мијатовић.

И Лазар Трипуновић из Завичајног удружења мјештана Горња Бријесница наводи да су у тој мјесној заједници у Лукавцу прије десетак година отпочели са саборовањем, али и одржавањем гробаља.

- Намјера нам је да сачувамо гробља. Не добијамо ми помоћ. И оно што нам даје како Тузлански кантон тако и остале институције је, у најмању руку,  зрно соли на укупне наше потребе - казао је “Гласу” Трипуновић.

Све је порушено, школе, мостови, наводи Трипуновић, али наглашава да предаје нема.

- Обнављамо три куће. Настојимо да оно што смо оставили иза себе у току рата не зарасте у коров. Све што радимо, радимо углавном из властитих средстава. Земљу не продајемо и нећемо. То је наше и нама припада. Запостављени смо у односу на остале српске повратнике у ФБиХ и надамо се да ће се то у наредном периоду промијенити, да ће се надлежни сјетити и нас - закључио је Трипуновић.

Школа

У клупама Основне школе у мјесној заједници Пањик тренутно сједи око десетак ученика од првог до осмог разреда из четири српска повратничка села, а прије рата у тој школи било је око 500 ученика.

- Једно до двоје дјеце сједи у разреду. Не знам ни како функционише. И Тумаре су имале осмогодишњу школу, гдје је било око 300 ученика. Међутим, та школа никада није ни обновљена послије рата. Имамо цркву Свете тројице, ту су и два парохијска дома и један дом културе који је обновљен -  рекао је Љубиша Мијатовић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.