Шкотима тијесна унија

Заједнички владар Уједињеног Краљевства је британска краљица. Заједничка државност је британска. Испод овог нивоа може се наћи мноштво националности. Разликују се сљедећи идентитети: енглески, велшки, шкотски, ирски, сјеверноирски (Aлстер) и британски.

Велика Британија је једина европска држава која нема устав. То, наравно, не значи да не постоје извори који указују на државну форму. Напротив, њих је много, и они потврђују и објашњавају државно уређење и владавину закона и права. У ове изворе спадају законски прописи, предате конвенције, те признати уставни принципи.

Срж британског уређења почива на два принципа: владавини права (Rule of Law), што значи законски обавезано дјеловање државе, те на принципу парламентарног суверенитета.

Владавина права штити грађане од државне самовоље и присиљава парламент да преношење компетенција и одређених моћи на владу формулира у форми закона. Закони се могу мијењати или укидати у парламенту и то једноставном већином гласова. Посебне већине (као нпр. двотрећинска већина) за промјене устава нису предвиђене.

Парламент доноси законе и сам контролише законодавство, а да при томе није везан за надређени текст устава. Уставни суд који би могао ревидирати одлуке парламента не постоји.

Велика Британија је конститутивно уређена као насљедничка монархија. Вођа државе је монарх који тренутно влада. Он или она има задатак да на приједлог премијера именује чланове владе, бискупе англиканске цркве (енглеска државна црква), највише судије и врх војске која мора бранити монарха.

Политички најважнија функција у британском систему владавине је функција премијера. Британски премијери су јако моћни, с обзиром на то да располажу са великим патронажним потенцијалом, који им, на примјер, дозвољава да преко 100 посланика владајуће партије именују у министре унутар или ван њиховог кабинета, те да их унапређују у другим владајућим службама, почев од јавне службе здравства, преко унапређења стране трговине и саобраћаја, па до BBC-ја.

Ипак, ни Велика Британија није поштеђена тежњи за већом аутономијом, па и самосталношћу, које се испољавају у неким њеним територијалним јединицама.

Поред толико пута помињане Сјеверне Ирске, деценијама потресане правим грађанским ратом због жеље дијела већинског, ирског католичког становништва да се припоји матици Ирској, занимљив је и примјер Шкотске.

Она је постојала као независна држава прије Прогласа о уједињењу (Act of Union) из 1707. У то вријеме споразум о унији са Британцима је био веома непопуларан, па су шкотски представници споразум потписали у тајности због масовних нереда у главном граду Шкотске, Единбургу.

С обзиром на то да је Шкотска својевољно, мада невољно, приступила  унији са Енглеском, све су гласнији захтјеви за преиспитивање те њене одлуке.

Тако је влада Шкотске на државни празник Светог Aндреју, 30. новембра прошле године, завршила "бијелу књигу" о уставној будућности Шкотске, чиме се може отворити пут за референдум о независности од остатка Уједињеног Краљевства.

Уз "бијелу књигу" о уставној будућности Шкотске, почела је и "национална дискусија" о будућности Шкотске. Резултат тога би могао да буде закон о референдуму, а могао би да буде објављен ове године.

Шкотски премијер Aлекс Салмонд који је раније већ изјавио да ће Шкотска бити независна држава 2017. године, намјерава да инсистира на референдуму како би, рекао је, Шкотска као независна могла да испољи у потпуности све своје економске потенцијале.
- Дошло је вријеме да Шкоти подигну свој глас - рекао је премијер увјерен да је шкотски народ изабрао његову Шкотску националну партију да би, како је рекао, "могла да се одреди будућност Шкотске гласањем на референдуму".

На посљедице тог процеса је недавно упозорио и британски премијер Гордон Браун. Његова Радничка странка је тада на изборима за шкотски парламент изгубила од Салмондове шкотске националне партије.

Салмонд је тада послије избора изјавио:

- По први пут у шкотској политичкој историји у ситуацији смо у којој је могућа и независност, односно национална слобода.

Салмонд је отишао и корак даље: он је рекао како би отцјепљење Шкотске од Енглеске значило да "Лондон тим кораком губи нерасположеног цимера, а добија доброг сусједа"

За независност Шкотске лобирали су и неки из свијета познатих. Тако славни оскаровац сер Шон Конери сматра да ће Шкотска постати независна земља још за његовог живота.

Бивша звијезда филмова о Џејмсу Бонду, која на подлактици има истетовирано "Шкотска заувијек", вјерује да се његова отаџбина налази надомак независности.

У тексту својевремено објављеном у листу "Скотиш сандеј експрес", Конери хвали премијера Шкотске Aлекса Салмонда и рад владе Шкотске националне партије од њеног доласка на власт у мају 2007. године. Шон Конери (77) је неколико година живио на Бахамима, али је обећао да се преселити у Шкотску послије стицања независности.

"Увијек сам био оптимиста у вези са будућношћу Шкотске. A сада више него икада вјерујем да је Шкотска надомак остварења независности и једнакости", пише он и додаје да је први корак ка томе направљен добијањем шкотског парламента 1997. Други је био избор владе СНП-а прошле године.

"Мислим да имамо све што нам је потребно за трећи корак и убијеђен сам да ћемо га направити за мога живота", истакао је он.
Конери хвали Шкотску што се изборила за свој парламент први пут од кад је "банда ниткова" продала њену слободу 1707.

Низ партија у Великој Британији и данас подржава независност Шкотске, од којих су највеће Шкотска национална партија, Шкотска партија зелених и Шкотска социјалистичка партија. У Шкотском парламенту оне држе 40 одсто мјеста.

Блокада

Шкотска је била приморана да приступи унији с обзиром на то да је Енглеска блокирала шкотску спољну трговину (чије су муштерије биле управо енглеске колоније), и која је била једини реалан извор прихода за шкотску круну. Ситуација више није иста.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.