Школа знаменитих учитеља и ђака

Наставу су у то вријеме похађали синови имућнијих семберских домаћина из Бродца, Велиног Села, Раче, Балатуна, Трњака, Међаша и Остојићева. Долазила су дјеца и из других села, углавном људи који су пријеко, у Срему, у тадашњој Aустроугарској монархији, видјели шта значи школовање дјеце.

Тако је почело, а и сада у брочанској школи наставу похађају дјеца баш из села, као и прије 150 година. Додуше, из Раче, некадашњег лучког мјеста и вароши, нема ђака.

Упркос томе што је доласком аустроугарске власти и јужно од ријеке Саве почело вођење школског љетописа, поуздано се не зна тачан број нити ђака нити учитеља ове школе. Ђака је, засигурно, било на десетине хиљада, а учитеља и наставника близу хиљаду.

Aустроугарска је у Бродцу, на размеђу 19. и 20. вијека, изградила велику школску зграду која је служила све до средине седме деценије прошлог вијека. Била је то висока зграда са три учионице, од којих су ђаци једну, ону окренуту сјеверу, називали ледара, јер се никада није могла загријати.

Први образовани учитељи у Бродцу били су мјештани, брачни пар Крстић, а касније су долазили учитељи углавном из Војводине, а 1900. године у ово села из Брвника код Шамца дошао је млади учитељ, сарајевски ђак, Митар Трифуновић, доцнији револуционар Учо, који је мучки убијен 1942. године у злогласном Јасеновцу.

У "Школском љетопису" записано је: "Ове школске године Народна основна школа у Броцу постала је јача за још једну учитељску силу. Из Брвника је дошао учитељ Митар Трифуновић".

У вријеме Митровог учитељевања из Бродца нису избијали аустроугарски полицијски агенти.

Ипак, најпознатије учитељско име у овој школи био је Душан Баранин, који је за седам година у Бродцу написао чак три романа: "Гладни земље", "Голаћи" и "Њих троје". Када је Баранин са супругом Ружицом, такође учитељицом, 1934. године одлазио из Бродца, испраћају је у тадашњем сеоском хотелу "Подриње" присуствовало неколико стотина семберских домаћина.

Учитељ Душан се помиње с великим поштовањем, само што су му Семберци погрешно и тада, али и сада изговарали презиме - умјесто Баранин звали су га Барањин или краће Барања.

Брочани имају посебан разлог што га поштују - основао је овдје аматерско позориште и изградио читаоницу. Баранинови глумци играли су у свом селу, у Бијељини и мачванским селима бројне позоришне комаде Милована Глишића, Јанка Веселиновића и Петра Кочића, што је касније утицало да школа заувијек носи име познатог народног трибуна и књижевника Петра Кочића.

У невеликом али лијепо уређеном школском дворишту приликом обиљежавања стогодишњице школе у Бродцу бисту књижевнику Петру открила је његова кћерка, што је био прворазредан догађај за Семберце.

Готово да нема ученика који се, за школску успомену или када завршава основно школовање, није фотографисао поред бисте Петра Кочића.

- Ова школа за све своје вријеме постојања изњедрила је велики, скоро немјерљив број добрих ђака. Многи од њих постали су угледни љекари, професори, правници, економисти, агрономи, официри, свештеници, учитељи и мајстори у разним занатима. Доста их се опредијелило за пољопривреду – постали су добри домаћини - с поносом истиче садашњи директор Радован Бикић.

Садашња генерација брочанских ђака је, према његовим ријечима, спремна да изведе цјеловечерњи програм, јер успјешно ради велики број секција. Имамо и одличан хор. Често "прелазимо школску ограду" - идемо у наша села и приређујемо програм. Сале су увијек пуне посјетилаца, истиче директор Бикић, који, као и некада Душан Баранин, поклања велику пажњу културном и умјетничком стваралаштву својих ђака.

Ова школа има и подручне, петоразредне школе у Остојићеву, Велином Селу, Балатуну и Међашима са 162 ученика. У матичној школи су 392 ђака од првог до деветог разреда.

Када се пише и говори о некој школи, па је то случај и са брочанском, свако помиње ђаке и наставнике - нико не напише ни слово, нити изговори ријеч о послужитељима. Ти људи су увијек у сјенци, упркос томе што је сваки од њих прави јунак ђачких дјетињстава.

Ко зна колико је у овој школи било послужитеља. Некада су их називали фамулусима, али генерације ђака брочанске школе по завршетку Другог свјетског рата, па све до краја шездесетих година прошлог вијека, памте свога Чичу - послужитеља из Трњака Драгољуба Орељића. Био је то необичан и помало чудан, али веома добродушан човјек, који је, у старој аустроугарској школи, бронзаним звоном најављивао почетак и крај часова.

Чича Орељић се упокојио, али је нетрагом нестало и то легендарно његово школско звоно. Његове садашње колеге не употребљавају школско звоно. То чине дежурни ученици притиском прста на прекидачу електричног звона, али овим вриједним људима није било тешко да током љета окрече све учионице и просторије у овој школи и спреме их за почетак нове школске године.

Звоно

Чича је излазио на дрвени тријем и дуго, баш дуго, успут увијек нешто мрмљајући себи у њедра, клепетао својим звоном, коме су некада наставници хемије открњили комад бронзе да ту легуру показују ђацима. Баш необичан и оригиналан начин за проналажење експоната за очигледну наставу, али Орељићу није сметало што му је звоно "чулаво" - бронзао је њиме десетак пута сваког дана.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.