Школа је мој живот

Прича да је почео да ради 1964. године у тој школи, која се тада звала "Мица Крпић", а пензионисан је 2004. године. Тада је у Медној било много дјеце и ученика. У селу је живјело више од двије хиљаде "чељади". Почетком седамдесетих година, казује, почело је "тихо" исељавање становништва из села, јер су услови живота били изузетно тешки. Највећи проблем представљао је лош макадамски пут Оканџије-Медна-Штрбина. То је био и основни разлог што је највећи број житеља Медне куће саградио у Мркоњић Граду, а многи су одселили у Војводину, и околину Новог Сада.

- Када сам почео да радим као домар у школи, у нашем селу била је стара школа. Био је то неуслован објекат, који је имао само шест учионица, па се настава за ђаке изводила у више смјена, а у разредним одјељењима било је и по педесет ученика. Нова школа је саграђена 1975. године, па су се услови за извођење наставе поправили - прича Радић.

Он се присјећа да је са дјецом радио и добар наставнички кадар, па су ти ученици по одласку у средњу школу у Мркоњић Град или Бању Луку, по правилу, били међу најбољима. Многи од њих завршили су факултете.

Сви су они, објашњава, били послушна дјеца.

- Када је за зиму у школу стигао огрјев самоиницијативно су ми помагали у цијепању и слагању дрва. Помагали су ми и у уређењу дворишта, учионица... Посла је било много, јер је наставу похађало 400 до 600 ђака. Нажалост, послије рата сваке године у школи је све мање ученика. Сада их има само петоро, а лако би се могло десити да за пар година не буде ниједан ђак - упозорава Марко.

У селу, вели, углавном живе старачка домаћинства. Оно момака што има није ожењено и већ су у четвртој деценији живота. Вјероватно се, претпоставља Марко, неће ни оженити, јер дјевојке сада не желе да живе на селу.

Радић истиче да је посебно поносан на чињеницу да је цијели радни вијек провео радећи у школи и у дружењу са просвјетарима.

- Свака је година за мене док сам радио била велика школа. Од сваког наставника и директора школе по нешто сам ново научио. Сви су ме вољели, а ја сам њих поштовао и слушао. Ни сам не знам колико је кроз школу прошло учитеља и наставника. Само знам да ми је директор најдуже био Тоде Драгосављевић, а посљедњи Ђорђе Зељковић. Њега посебно цијеним, јер је велики човјек и увијек је имао разумијевања за мене. Мада сам у пензији, готово да нема дана да не навратим у школу, једноставно не могу без школе, јер школа је мој живот - тврди Марко.

Сваки пут када долази у школу с тугом се сјећа дана када је у Медној било много становника.

- У селу је било много омладине, али и старијих људи. Било нас је као "птица на грани". Када сам у јутру одлазио у школу, њиве су биле пуне ратара, орача, копача... Орила се дјевојачка и момачка пјесма. Данас је туга. Њиве нема ко да обрађује. Ето ја имам све машине, али шта вриједи јер с њима нема ко да ради - јада се Марко.

Највеће задовољство му је када му дођу кћерке и зетови са својом дјецом. Тада му кућа оживи, и врати га у вријеме када је у засеоку Радићи "цвјетао" живот.

Народни љекар

Маркова мајка Спаса била је познати народни љекар која је с успјехом помагала у лијечењу свих кожних болести. Када је она умрла Марко је наслиједио њено знање за лијечење кожних болести.

- Код моје мајке по помоћ су долазили из свих крајева бивше Југославије, али и из многих европских држава. Долазиле су и многе познате личности из свјетске политике, књижевности, естраде... И сада долазе код мене, јер "лијек", односно мелем, који справљам помаже у лијечењу готово свих кожних болести. Како се и од чега справља не могу да откријем, то знају моје кћерке које ће када ја умрем наставити традицију - рекао је Марко Радић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.