Сестре из Ниша два мјесеца биле у карантину у Шангају: Испред зграде чувари, скачеш од среће кад ти донесу воду

Више од два мјесеца људи у Шангају су, због новог пораста броја заражених од корона вируса, били затворени у своје куће, а прољеће у овом кинеском граду у својим собама дочекале су и сестре из Ниша Тијана и Ана Крстић. Често тестирање, шетање само по дворишту, гледање кроз прозор како прољеће чини Шангај прелијепим, наручивање намирница којих нема много, прича Тијана, чине да дани пролазе споро, а послије више од 60 дана нишке сестре су успјеле да изађу у шетњу под маскама.

Сестре Тијана и Ана Крстић у Шангај су отишле прије четири године "трбухом за крухом", након вишегодишњих покушаја да нађу посао од ког може да се нормално живи. У Кини их је затекао почетак пандемије короне, али је, након ригорозних мјера на почетку, Шангај потом живио без короне.

Ипак, почетком марта ове године је почело да се прича о порасту броја обољелих, прича Тијана, али нико на то није обраћао пажњу.

- У посљедње двије године нама је најнормалније да живимо без короне, а два или три нова случаја на преко 25 милиона људи већ би била паника. Средином марта како су ти бројеви расли на висе од педесет заражених дневно, осјетило се да нешто није ок, затим су постепено затварали, молове, школе, радње, кафиће, ресторане (храна или кафа је могла само за понијети), да би затим чуле да затварају компаунде на 48 сати. Нас су 19. марта затворили прво на 48 сати. Није било панике - прича Тијана за Јужне вијести.

Цијели град стао

На послу у школи, гдје предаје енглески, била је пауза, али су тада почела тестирања ПЦР-ом у дворишту зграда.

- Чекаш у реду, ураде ти брис из грла или носа. Скенирају твој код на телефону и касније тог дана имаш резултате у апликацији коју овдје користимо. Све капије су биле закључане, али некако нисмо се забринуле, мислиле смо до понедељка нас пуштају јер неке већ јесу. Међутим, послије тих 48 сати смо у дворишту видјеле обавјештење да се због нових случајева закључавање нашег компаунда продужава на 7+7 (од којих је првих седам дана требало да стриктно не смијемо да излазимо, а других седам уз пропусницу по неколико сати дневно) - прича ова Нишлијка.

Те двије недеље је требало да се заврше 31. марта, а додатну нервозу уносиле су вијести да нису сви закључани.

- Већина наших пријатеља није, људи су се шетали, иако и даље ништа скоро не ради, нама нико не даје конкретне информације, позивају нас у току дана, скоро сваког, да сиђемо на тестирање. Тада још можемо да се шетамо по цијелом дворишту које је и иначе мало, али су како дани пролазе, почели да стављају траке да у одређени дио не може да се приђе. Људи постају нервознији, али достава хране и свега осталог је неометана, осим што не доносе на врата стана, него до улаза у компаунд - каже Тијана Крстић.

Посјледњих дана марта број заражених вртоглаво расте, све више људи је закључано у својим домовима, тестирања су свакодневно, а онда су стигле вијести да ће цијели град бити у петодневном карантину, прича Тијана. Испред улаза у њихов блок су увијек два чувара, нема излазака, нити јасног објашњења зашто.

- Тад смо се, колико смо могле, јер смо 13 дана закључане, припремиле за петодневно закључавање. Нисмо претјеривале јер је крајем марта већ била отежана набавка преко апликација за доставу, а и вјеровале смо да ћемо да изађемо 6. априла. Тих пет дана тоталног затварања је још увијек све било некако океј, у смислу још пет дана, издржат ћемо, гледамо по инстаграму јер сада су буквално сви затворени, људи се зезају на тему сједења код куће, пореде са 2020. Нема дакле доставе, цијели град је стао - сјећа се Тијана.

Скакале од среће када дође достава хране

- Од Града стиже пакет хране и антигенских кућних сетова за тестирање. Дошао је 6. април, али нема инфомација да је "лоцкдоwн" прекинут. Питали смо кинеске комшије да ли нешто знају, али одговори су били негативни. Само смо знали да има све више заражених - каже Тијана Крстић.

За то вријеме, школа у којој предаје енглески није имала онлине наставу, каже Тијана, која плату прима, док њена сестра Ана има онлине часове. Највећи изазов представља набавка потрепштина јер их нема много.

- Имале смо срећу да знамо Кинескињу која држи радњу са увозном робом од које је Ана успјевала да наручи шта нам је било потребно. Али то подразумијева скоро цјелодневну преписку са власницом, затим позивање возача. И даље не знам како смо биле толико срећне да баш та продавница остане отворена и да се са том женом познајемо. Сваки пут кад нам је стигла достава, скакале смо од среће. Радујеш се јер ти је стигла кисела вода, wц папир, сокови, воће... Да тога није било, зависиле бисмо од пакета помоћи које нам шангајска влада шаље гдје су рижа, уље, млијеко, месо, некада поврће - каже Крстић.

Током скоро цијелог априла тестирања су била свакодневна, а онда је услиједио лош период.

- У једном моменту пола наше зграде, а и блока одведено је у ковид кампове јер су били позитивни. Иначе, сваки пут кад би неко из блока био позитиван, нама се додавало тих чувених 14 дана. Тада смо престале да силазимо на групна тестирања и сваког дана смо радиле антигенске кућне тестове. Неко вријеме смо практиковале да се шетамо на малом простору испред зграде, али смо и то престале - прича Нишлијка.

Живот у четири зида

Живот у четири зида у далекој Кини није био нимало лак. Требало је да се скрену мисли, да се нађе снага како што боље преживјети ове услове.

- Пореметио ми се једно вријеме сан, нисам могла да се успавам прије 6, 7 ујутру. Како легнем, почнем да вртим филм. Гледамо серије, ја кувам сваки дан, Ана зове службе, али нико ништа не зна. Вјежбамо у кућној импровизованој теретани. И чекамо - каже Нишлијка.

Дани су јој, како каже, пролазили различито.

- Неко јутро пробудим се пуна оптимизма, пустим пјесму Хладног пива "Ово ће проћи", скувам кафу и сама себи кажем "проћи ће, ево још само мало". Некад сам цијели дан без воље, вучем се по кући. Нама кажу: "лако је вама, заједно сте, сестре сте рођене". Већина је овдје сама. Нас двије се и посвађамо, али ипак се изјадамо, једна другу дигнемо. Ипак да је лако, није - каже она.

Шангај, град који је најљепши у прољеће, гледале су само кроз прозоре.

- Од једног динамичног живота у граду који пулсира 24 сата до потпуног укидања слободе кретања у граду у коме се увечер звук не чује. Осјетиш се понекад сам на планети. Сада се надамо да ће ствари кренути да се враћају у нормалу. Неки од пријатеља имају пропуснице са којима могу да изађу два пута у седам или десет дана на по три сата - рекла је Тијана.

Њиховом чекању, дугом скоро 70 дана, дошао је дјелимично крај. Након вишенедјељног периода без новозаражених, Тијана и Ана су успјеле да добију дозволе да у одређено вријеме изађу и под маскама прошетају Шангајом који толико воле, а у ком су имале толико тешких тренутака, преноси Дневни Аваз.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.