Седамдесет година од смрти најпознатијег Кочићевог јунака: Лујо – симбол сваке борбе за слободу и правду

Литерарни ликови у дјелима Петра Кочића су главом и брадом његови Змијањци које нам је представио баш онаквим какви су били и у стварном животу, а осим тога, он је описао и аутентичне догађаје у којима су били главни актери. Већ на помен Кочића пред нашим очима се покрене дефиле живописних крајишких ликова чији се натмурени и тврди израз лица постепено преображава у, час шеретски, а час вучји осмијех. Они су у својим гуњевима, шубарама и каљавим опанцима директно из дивљачног Змијања закорачили у велику и озбиљну литературу, гдје их је Кочићево мајсторско перо дигло на пиједестал на којем ће остати за вјечност, бар док буде трајао српски језик.

Вјечити ђак манастирски, Симеун - Симендаш, бунтовнички мудријаш, који у својим магловитим ракијским сновиђењима дијели измишљене мегдане, Давид Штрбац, лакрдијаш, жестоки ироник, “сељак адвокатске памети”, што би рекла Исидора Секулић, затим мрки мрачајски прото и коначно пркосни Лујо, сви су они стварни људи од крви и меса који су се, нимало случајно, обрели у дјелима народног трибуна са Кочићеве главице.

О овим Змијањцима је први писао Милан Карановић 1928. године. У “Споменици Кочићу” он на страни 19 биљежи да је био на гробу Давида Штрпца (1836-1906) у сеоском гробљу на једном вису под трешњом гдје је нашао “преваљену крстачу”, а “мало ниже у пристранку му бијаше кућа покривена кровином”.

Београдска “Политика” је 1947. из пера Гојка Бановића објавила опширан чланак о Луји и његовом Јаблану. О тој теми је писао и Тодор Крушевац 1951, пишући студију о Кочићу, затим је о Луји писао и “Политикин забавник” 1952. године, а коначно је и у “Гласу Српске” његову опширну биографију у августу 2016. дао Ђорђе Микић. Подсјећања ради навешћемо само неколико детаља из живота Лује - Лукице Кочића, рођеног негдје око 1877. године од оца Станка и мајке Толе, који је био близак рођак Петра Кочића преко заједничке бабе Виде. Сам је о себи причао како је са “Петрићем” чувао говеда око села, те да је у крду од 50 грла имао 16 волова. Издвајао се непобједиви бак Јаблан, прослављени мегданџија у бодљавини која би се повремено одржавала код појила у Пониру. Епилог је увијек био исти, са оближњег брда Превије заорила би се славодобитна рика његовог Јаблана који је поносно јављао селу и свијету да је надбо. Тако је свршио и мегдан са Рудоњом, царским баком, који је био повјерен сеоском кнезу, уз Лујину горду опаску да је Јаблан тог дана са Превије рикнуо чак шеснаест пута. Остало је легенда.

Године 1933. Милан Карановић затиче Лују као сиромашка који једва животари, чувајући туђе овце. И тада је неизбјежна тема био Јаблан, а успут се похвалио како као једини писмен ту поучава остале змијањске чобане у читању и писању. Дописник “Политике” Гојко Бановић ће га 14 година касније такође посјетити и објавити своју причу о 70-годишњем Луји који се, претуривши рат, скрасио као пастир задружних оваца. Но, већ остарио, нарушеног здравља, бројао је посљедње године и мјесеце у завјетрини те земљорадничке задруге, гдје су га млађи чобани држали у пажњи и милости. И у тим годинама са некадашњим жаром, али и са сјетом, приповиједао је млађима о његовом “Петрићу” и Јаблану, Рудоњи и Змијању. Лујо Кочић је умро 20. новембра 1949, а по неким изворима годину дана касније. Смрт га је задесила у колиби неког Радуловића, гдје је заноћио болестан, враћајући се од љекара и Бањалуке.

Остарјели Лујо се до задњег дана грчевито држао за ту епизоду свог давнашњег живота, она је чинила главну спону са оним другим његовим литерарним животом, свјестан да је та књижевна слава давно надрасла његов обични, прости, сиромашки живот.

Та несразмјера између ове двојице Луја је толика да овај, реални, слаби и смртни, дјелује управо нестварно у односу на оног литерарног, безвременског, вјечног.

Најстарији човјек

Колико су Змијањци жилави и постојани људи, окаљени животним недаћама, говори и чланак из дневних новина “Вечерња пошта”, објављен на Јовањдан 1932. године:

“Јављају из Бањалуке: Прекључер је у Змијању, селу недалеко од Бањалуке, умро најстарији човјек у Босни и Херцеговини Васо Шурлан, који је навршио 128 година живота. Такорећи до задњег часа био је при свјежој свијести, сјећао се многих догађаја и радо је о њима приповиједао. Хранио се је највише кукурузном храном. Пио није. Тек два пута у животу био је болестан. Вид и слух су га до краја служили. У 100. години добио је нове зубе, пошто су му стари попадали. Јучер је уз велико учешће сељака из Змијања и околине сахрањен.”

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.