Се­дам ве­ли­чан­стве­них ин­спи­ра­ци­ја Па­бла Пи­ка­са

- За ме­не пос­то­је са­мо дви­је врсте же­на: бо­гиње и оти­ра­чи.

Од Рем­бран­та и Го­је до Бо­на­ра и Стен­ли­ја Спен­се­ра, сли­ка­ри су би­ли оп­сје­дну­ти ли­ци­ма и ти­је­ли­ма сво­јих же­на и љуба­вни­ца, чи­је акто­ве и пор­тре­те су не­умор­но црта­ли. Aли ни­ко ни­је у свом умје­тни­чком опу­су та­ко сна­жно и бес­ком­про­ми­сно ис­ко­рис­тио же­не свог жи­во­та као нај­ве­ћи умје­тник 20. ви­је­ка - Па­бло Пи­ка­со, на­во­ди бри­тан­ски "Те­ле­граф".

Од се­дам нај­ва­жни­јих же­на у Пи­ка­со­вом жи­во­ту, дви­је су из­врши­ле са­мо­убис­тво а ис­то то­ли­ко их је по­лу­дје­ло. Је­дна је умрла при­ро­дном смрћу на­кон са­мо че­ти­ри го­ди­не за­је­дни­чког жи­во­та. И док је Пи­ка­со љуба­ви­сао са де­се­ти­на­ма, мо­жда и сто­ти­на­ма же­на, и ни­је­дна му, осим посљедње, вје­ро­ва­тно ни­је зна­чи­ла ни­шта, сва­ка од тих се­дам по­се­бних же­на има­ла је ви­ше не­го зна­чај­ну уло­гу у Пи­ка­со­вом умје­тни­чком ра­зво­ју.

Вје­ран, ве­ли­ко­ду­шан и страс­твен он­да кад му је то од­го­ва­ра­ло, Пи­ка­со је ис­то та­ко мо­гао би­ти изне­на­ђу­ју­ће су­ров пре­ма при­ја­тељима, љуба­вни­ца­ма или по­тпу­ним стран­ци­ма. Ипак, он је ис­ка­зи­вао ис­тин­ску, чес­то и бол­ну страст пре­ма сва­кој од тих се­дам ве­ли­чан­стве­них же­на - страст ко­ју је ис­ка­зао у де­се­ти­на­ма хиљада сли­ка, црте­жа и гра­фи­ка, у ко­ји­ма је же­лио не са­мо да овје­ко­вје­чи њихов из­глед, већ и влас­ти­та осје­ћања пре­ма њима.

Фер­нан­да Оли­ви­је, прва ве­ли­ка љубав шпан­ског умје­тни­ка, ко­ју је упо­знао 1904. го­ди­не, ни­је би­ла не­ко ко­га је ла­ко за­вес­ти. Не­по­прављиво ли­је­на и скло­на чес­том ми­јењању љуба­вни­ка, али енер­ги­чног и не­за­ви­сног ду­ха, као умје­тни­чком ру­ком изва­ја­на црве­но­ко­са Фер­нан­да би­ла је омиљен мо­дел умје­тни­ка, не­ка врста "трен­ди" дје­вој­ке ме­ћу па­рис­ком аван­гар­дом. По­тпу­но оп­сје­днут њеном тро­мош­ћу и сме­те­нош­ћу, Пи­ка­со је на­пус­тио по­ет­ски ро­ман­ти­зам та­ко­зва­ног ру­жи­час­тог пе­ри­ода, и у ства­рању се пре­пус­тио ди­на­ми­чнос­ти са­вре­ме­ног Па­ри­за и трај­ним ври­је­днос­ти­ма ме­ди­те­ран­ске кул­ту­ре ко­ја га је у су­шти­ни про­вла­чи­ла ци­је­лог жи­во­та. Са Фер­нан­дом Оли­ви­је је то­ком 1906. го­ди­не бо­ра­вио у се­лу Го­сол у шпан­ским Пи­ри­не­ји­ма гдје је изра­дио без­број црте­жа у ко­ји­ма је уком­по­но­вао ку­бис­ти­чку тра­ди­ци­онал­ну ар­хи­те­кту­ру се­ла и Фер­нан­дин креп­ки и сен­зу­ал­ни из­глед. У то ври­је­ме је нас­та­ла и њего­ва на­ју­ти­цај­ни­ја сли­ка 20. ви­је­ка - Demoiselles d'Avignon (Го­спо­ђи­це из Aвињона).

И док је Пи­ка­со ра­дио на том уљу на пла­тну, пре­зно­ја­ва­ју­ћи се у спа­ри­ни свог сту­ди­ја на Мон­мар­тру, био је љут и љубо­мо­ран на Фер­нан­ду ко­ја је на не­ко ври­је­ме оти­шла од њега. Ова емо­ци­онал­на бу­ра би­ла је узрок нас­тан­ка се­ри­је њего­вих ра­до­ва ко­ји су рас­ки­ну­ли са ре­не­сан­сном иде­јом ут­врђе­не пер­спе­кти­ве и про­ми­је­ни­ли ток за­па­дне умје­тнос­ти.

A ка­да га је Фер­нан­да 1912. на­пус­ти­ла и, у нас­то­јању да га на­пра­ви љубо­мор­ним, оти­шла са бе­зна­чај­ним ита­ли­јан­ским сли­ка­ром, Пи­ка­со је по­чео да се ви­ђа са њеном блис­ком при­ја­тељицом Евом Гу­ел, је­дном од се­дам ве­ли­чан­стве­них же­на о ко­јој се нај­мање зна. Крхка и вит­ка, Ева се по­јављује на са­мо дви­је фо­то­гра­фи­је а њена ли­чност је до да­нас го­то­во по­тпу­на не­по­зна­ни­ца. Пи­ка­со­во ври­је­ме про­ве­де­но с њом по­кла­па се са крат­ким пе­ри­одом син­те­ти­чког ку­би­зма, у ко­ме су еле­мен­ти по­сма­трања сје­дињени у по­лу­ап­страк­тне ком­по­зи­ци­је, уз учес­та­лу при­су­тност ко­ла­жа или тек­ста. Иако Пи­ка­со ни­ка­да ни­је сли­као или цртао Еву, по­све­тио јој је не­ко­ли­ко сво­јих сли­ка, у ко­је је уврстио ри­је­чи "Ma Jolie" - "Љепо­ти­ца мо­ја" - и ри­јеч је о њего­вом на­јо­тво­ре­ни­јем умје­тни­чком ис­ка­зи­вању при­врже­нос­ти пре­ма не­кој же­ни. Ма­да је био емо­ци­онал­но сломљен на­кон што је Ева умрла од ту­бер­ку­ло­зе 1916. го­ди­не, то га ни­је спри­је­чи­ло да бу­де у љуба­вној ве­зи са из­вје­сном Га­би Де­пејр.

Брак Пи­ка­са са рус­ком пле­са­чи­цом Ол­гом Ко­кло­вом 1915. го­ди­не по­ду­да­рио се са по­тпу­ним прео­кре­том у ства­ра­ла­чком опу­су - од ап­стра­кци­је ко­ја је ми­јењала сви­јет до ре­ла­ти­вно кон­зер­ва­ти­вног нео­кла­си­ци­зма. Суз­држа­ност и спо­кој­ство при­су­тни у пор­тре­ти­ма Ко­кло­ве ин­спи­ри­са­ни су дје­ли­ма Жа­на Огис­та До­ми­ни­ка Ин­греа, ве­ли­ког сли­ка­ра из 19. ви­је­ка.

По­што Пи­ка­сов умје­тни­чки не­мир ни­је мо­гао би­ти укро­ћен ви­ше од не­ко­ли­ко ча­со­ва, нас­то­јања друш­тве­но акти­вне Ко­кло­ве да укро­ти са­да бо­га­тог умје­тни­ка по­че­ла су да га гу­ше. И док се њихов однос ра­спа­дао, а она све ви­ше гу­би­ла ве­зу са ствар­нош­ћу, њего­ви умје­тни­чки изра­жа­ји Ко­кло­ве и же­на уоп­ште оди­са­ли су са све ви­ше мржње, што се сво­ди­ло на из­врну­те при­ка­зе зу­ба, ек­стре­ми­те­та и ва­ги­на.

Ка­ко су њего­ва сла­ва и бо­гат­ство ра­сли, Пи­ка­со је пос­та­јао све увје­ре­ни­ји да мо­же сва­ко­ме ра­ди­ти шта же­ли. Ме­ђу­тим, ос­тао је са Ко­кло­вом због жеље за по­што­вањем бур­жо­ази­је и са ду­бо­ко уса­ђе­ном иде­јом по­ни­клом из шпан­ске тра­ди­ци­је, ко­ја ка­же да, ма ко­ли­ко муж био не­вје­ран, он не на­пу­шта сво­ју же­ну.

Пи­ка­со је сво­ју ве­зу са та­да 17-го­дишњом Ма­ри-Те­ре­зом Вал­тер крио од Ко­кло­ве чак осам го­ди­на. Пла­ву­ша, спор­тског из­гле­да и енер­ги­чног ду­ха, али по­тпу­на не­зна­ли­ца по пи­тању умје­тнос­ти, Ма­ри-Те­ре­за је овје­ко­вје­че­на у дје­ли­ма ста­па­ју­ћег, иди­ли­чног еро­ти­зма у ко­ји­ма мо­же­мо осје­ти­ти њено бе­сра­мно ужи­вање у влас­ти­тој сен­зу­ал­нос­ти и умје­тни­ко­во по­тпу­но за­до­вољство у њеном при­ка­зи­вању.

Њего­ва сљеде­ћа ве­ли­ка му­за би­ла му је у по­гле­ду ин­те­ле­кта го­то­во је­дна­ка - а ри­јеч је о умје­тни­ци и фо­то­граф­кињи ко­ја је би­ла ду­бо­ко у во­да­ма на­дре­али­зма. Чим су се До­ра и Ма­ри-Те­ре­за на­кон не­ког вре­ме­на ви­дје­ле у њего­вим сту­ди­ју, нас­та­ла је сва­ђа ко­ја се убрзо пре­тво­ри­ла у ту­чу дви­ју же­на, што је Пи­ка­со ка­сни­је опи­сао као "је­дно од нај­дра­жих сје­ћања".

До­ра Мар је би­ла Пи­ка­со­ва дру­жбе­ни­ца у ври­је­ме њего­вог нај­ве­ћег по­ли­ти­чког ан­га­жма­на, а тра­го­ви њеног уну­трашњег не­ми­ра видљиви су у Пи­ка­со­вом умје­тни­чком при­ка­зу аго­ни­је шпан­ског гра­ђан­ског ра­та - ри­јеч је о чу­ве­ној сли­ци "Же­на ко­ја пла­че". До­ра Мар је фо­то­гра­фи­са­ла Пи­ка­са док је ра­дио на ре­мек-дје­лу ко­је зна­мо под име­ном "Гер­ни­ка", гдје је ве­ли­ки сли­кар "уврстио" и њен лик.

A ка­да ју је Пи­ка­со 1943. го­ди­не на­пус­тио због мно­го мла­ђе Фран­соа Жи­ло, Мар је пос­та­ла нер­вно рас­тро­је­на и по­тпу­но се по­ву­кла у са­ма­чки жи­вот.

Иако је Пи­ка­со угла­вном ра­дио шта је хтио, слу­чај Фран­со­аз Жи­ло је по­ка­зао не­што са­свим су­про­тно. Ова мла­да, по­ле­тна сли­кар­ка - има­ла је са­мо 21 го­ди­ну кад су се упо­зна­ли - мо­гла је да се по­тпу­но сми­ре­но но­си са свим Пи­ка­со­вим окру­тнос­ти­ма и изо­па­че­нос­ти­ма, и би­ла је је­ди­на од се­дам ве­ли­чан­стве­них же­на ко­ја га је на­пус­ти­ла сво­јом вољом, не­на­ру­ше­ног дос­то­јан­ства. Ро­ди­ла му је дво­је дје­це, а де­вет го­ди­на су во­ди­ли ре­ла­ти­вно ус­таљен по­ро­ди­чни жи­вот.

Aли да ли је до­ма­ћин­ска сва­ко­дне­ви­ца би­ла по­зи­ти­вна за Пи­ка­со­ву умје­тност? И док је фи­зи­чке ка­ра­кте­рис­ти­ке Фран­со­аз Жи­ло овје­ко­вје­чио у се­ри­ји сјај­них црте­жа и ли­то­гра­фи­ја, то је био пе­ри­од њего­ве нај­ве­ће сла­ве, ка­да је због жи­во­та мул­ти­ми­ли­оне­ра на Aзур­ној оба­ли био од­сје­чен од ствар­нос­ти ко­ја га је окру­жи­ва­ла, и за њега је би­ло су­ви­ше ла­ко "игра­ти се Пи­ка­са" у умје­тнос­ти и жи­во­ту.

Посљедња Пи­ка­со­ва ве­ли­ка љубав би­ла је она ко­ја га је ус­пје­ла и сми­ри­ти. Пи­ка­со је изра­дио ви­ше од 400 пор­тре­та стидљиве Жа­кли­не Рок, са ко­јом се вјен­чао 1961. го­ди­не. На­ју­пе­чатљиви­ји пор­тре­ти про­же­ти су ош­трим црта­ма њеног ли­ца са го­то­во кла­си­чном сми­ре­нош­ћу ко­јом се Пи­ка­со вра­тио свом пла­вом пе­ри­оду го­то­во 70 го­ди­на ра­ни­је. Ја­сно је да је Рок би­ла та ко­ја је ко­на­чно ус­пје­ла да Пи­ка­са при­ве­де ра­збо­ри­тос­ти, и посљедње го­ди­не њего­вог жи­во­та учи­ни опу­ште­ним.

Ме­ђу­тим, и њена при­ча за­врши­ла је тра­ги­чно. Из­врши­ла је саоубис­тво 1986, 13 го­ди­на по­сли­је Пи­ка­со­ве смрти. Као и прет­хо­дних шест же­на, и она је учес­тво­ва­ла у ства­рању је­дног од нај­ве­ћих умје­тни­чких опу­са свих вре­ме­на.

До­ра Мар

Оча­ра­ва­ју­ћу До­ру Мар, са ко­сом црном као га­вран, Пи­ка­со је први пут срео за сто­лом у је­дном ка­феу, гдје јој је за­ба­дао нож изме­ђу прсти­ју на ру­ци док је ни­је по­ре­зао. За­тим ју је за­мо­лио да му да сво­је крвљу умрљане ру­ка­ви­це.

Опој­ни иза­зов

За мла­дог Пи­ка­са, ко­ји је 1902. го­ди­не до­шао у Па­риз из Бар­се­ло­не - и чи­је је ис­кус­тво са же­на­ма би­ло све­де­но угла­вном на дру­жење са прос­ти­тут­ка­ма и чес­ти­тим ка­то­ли­чким же­на­ма ко­је су га ва­спи­та­ва­ле - Фер­нан­да Оли­ви­је мо­ра да је би­ла опој­ни иза­зов.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.