Саша Николић о свом филму: Ово је истина о Дрецељу

Аутор каже да су му основни циљ и жеља приликом рада на овом филму били да остави свједочење будућим покољењима о свом селу и предјелима које су Срби насељавали више од 200 година, а који данас припадају ФБиХ. Идеја се јавила прије двије године. Иако је аутор у почетку желио да снима играни филм, како и сам каже, схватио је да је боље урадити документарац док су учесници рата, којих је све мање, још међу живима.

- Сниман је по мојој књизи “Срби, Дрецељ и Дрецељани”, коју сам објавио у Београду 2012, сниман је по ратним и послијератним архивским снимцима и свједочењима 17 демобилисаних бораца, директних учесника рата. У филму су и два естрадна умјетника, као и двојица владика. На крају сам схватио да је важнији документарни филм који је могуће снимити док су још живи очевици и учесници рата. Играни филм може бити снимљен и за 50 година по мојој књизи или овом документарном филму - наводи Николић.

Као некоме ко се и не разумије толико у овај вид умјетности није било лако приликом снимања овог документарца.

- До сада сам објавио 12 књига, али овај је био посебан. Када сам почео са овим пројектом сви су ме питали да ли имам снаге да се упустим у тако нешто. Искрено мислио сам да је документарни филм лако направити, поставиш камеру, људи причају о догађајима и то је то, али сам се преварио и било је много тешко - истиче он.

Први дио самостално сниманог документарца био је дуг 55 минута, а посјета добром пријатељу који је радио и познаје документарне филмове натјерала је Сашу да се окрене професионалцима у том послу и да све крене испочетка.

- Када сам свом пријатељу Бојану Чвори донио тај мој филм, он је рекао да је потпуни промашај те да би требао да се обратим професионалцима. Тада ми је препоручио неколико људи који су на крају учествовали у финалном производу - каже Саша.

Ново снимање на истим локацијама, као и први пут, је донијело и неколико занимљивих ситуација, али и прилику да овај сада већ свестрани умјетник добије неколико савјета како документарац учинити бољим.

- Овај пут предјели села Дрецељ снимани су и дроном. Екипа која ми је помагала у снимању предложила је да би било добро снимити маглу по околним планинама због тога што снимак није толико вјеродостојан уколико снимате природу без ње. Наравно магле има само по киши па смо морали ићи када је била киша, али тада смо се сусрели са другим проблемом, а то је да не можемо снимати по киши. Али, послије неколико сати киша је престала, тако да смо ухватили много лијепе кадрове - истиче Саша.

Документарни филм “Одбрана села Дрецељ” сниман је у протеклих девет мјесеци на подручју овог и околних села те општина Соколац, Пале, Источно Ново Сарајево, Зворник и Власеница. Тачније у мјестима у којима живи највећи број избјеглих из Дрецеља послије потписивања Дејтонског мировног споразума. Аутор истиче да снимање изјава очевидаца и учесника рата није било лако те да се у свему томе сусрео са двије врсте саговорника.

- Имао сам људе који знају да причају пред камером, али не желе да разговарају о томе и да помињу рат. Желе да то све забораве, а неки чак нису ни жељели да причају уопште о томе. Са друге стране имао сам људе који су хтјели да свједоче о тим дешавањима, али пред камером им није било пријатно. Било је неких који су о томе причали без камере, а када се камера укључи, настајала би блокада. Али некако смо успјели, понављали смо више пута да би то на крају испало како треба - говори Николић и наглашава да су саговорници говорили истинито, тј. само онако како су они видјели и доживјели тај ратни период.

Истина је најбитнија у свему томе, додаје он.

- А истина је да смо ми само бранили своје село и нисмо ишли и нападали туђа. Бранећи своје село, ми смо одбранили и сарајевско-романијску регију и читаву Републику Српску - каже аутор.

Николић наглашава и да у филму није било мјеста за увреде те да су реченице из овог филма оно што је права истина. Он додаје и да постоји много материјала за још неколико оваквих филмова, а као најсвјетлију тачку истиче подсјећање на 6. октобар 1992. године и најжешћи напад тзв. Армије БиХ на просторе српских села у којима је живјело више од 5.000 Срба.

- Тога дана почео је масован напад на наше село и по сазнањима до којих смо дошли, у томе је учествовао 1.141 муслимански војник, а бранило га је 87 бораца Дрецељске чете Оловског батаљона Друге романијске моторизоване бригаде. Они су тога дана успјели да заузму само један наш ров који је касније враћен у контраофанзиви - говори Николић.

Аутор и свједоци истичу да нису мислили на своје животе већ само на то како ће одбранити село.

- У нашем селу је било много цивилног становништва, жена, дјеце и стараца и сви су се тог 6. октобра укључили у борбу. Наш најмлађи борац Љубомир Николић је имао 15 а најстарији, Владо Николић 82 године. У тој борби рањена је и једна жена, која такође свједочи у филму и она је препознала Бошњака из Кладња који је бацио бомбу од које је рањена - наглашава аутор.

Николић каже да би волио и да други слиједе његов примјер и снимају филмове о својим крајевима, да би будуће генерације знале за шта и како су се херојски борили њихови преци.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.