Сањају властити кров над главом

Мерима (41) и Зоран (47) Бабић, који имају десеторо дјеце, тренутно живе у старој кући коју им је на коришћење дала породица Мехдић, која им је недавно најавила да кућу требају да напусте. 

- У кући у којој тренутно станујемо услови су изузетно тешки. Међутим, кућу треба да напустимо и сами не знамо гдје да се са оволико чељади иселимо. Надамо се да ће власници куће имати разумијевања и омогућити нам да ту останемо још неколико мјесеци. Вјерујемо да ће до тада бити покривена наша кућа и да ћемо у њој успјети изградити неколико просторија за становање - прича Зоран Бабић.

Он додаје да су кућу почели да граде прије неколико година. Тада је захваљујући помоћи општине у насељу Ријека обезбијеђен за њих плац. У градњу куће у првој фази била је укључена једна међународна организација, а помогли су и бројни донатори и предузећа.

- Кућу смо озидали и већ три године чека да је покријемо. Имамо обећање да ће нам у томе и завршетку градње помоћи Влада Републике Српске, кроз програм за стамбено збрињавање вишечланих породица. Вјерујемо у људе добре воље да ће нам помоћи и да ће дан да уђемо у своје ускоро доћи - рекла је Мерима.

Иначе, о дванаесточланој породици Бабић први је причу прије шест година објавио "Глас Српске". Послије те приче и прилога о овој породици у емисији Радио телевизије Републике Српске "Стоп бијелој куги", друштво, хуманитарне организације, људи добре воље поклањају им више пажње.

- Моја дјеца су добри и примјерни ученици. Осморо их иде у школу. Ненад је студент на првој години Машинског факултета у Бањој Луци и редовно полаже испите. Био је ученик генерације у Машинској школи у Мркоњић Граду. Његово школовање помаже Министарство за породицу, омладину и спорт, а начелник наше општине Зоран Тегелтија сваки мјесец од своје плате издваја по 100 марака за Ненадово школовање, на чему смо им захвални - истиче Зоран.

Син Предраг, казује Зоран, одличан је ученик четвртог разреда Машинске школе. Нешо и Нада похађају девети, Симо осми, Сњежана шести, Немања трећи и Стефан други разред основне школе. Данијел, који има 22 године налази се од прије годину дана на привременом раду у Русији. Најмлађа Николина има четири године, а име је добила по својој куми Николини Бардаш, која је радила као преводилац у СФОР-овој бази у Рамићима и која је овој породици много помогла.

- Ни сам не знам како успијемо да обезбиједимо дјеци књиге, свеске и школски прибор за школу. И за богате породице био би велики издатак школовање осморо дјеце. Замислите да сваком дјетету сваки дан када иде у школу дам по марку. За луксуз сваки мјесец требао би да издвојим више од 200 марака. О томе моја дјеца могу само да сањају, али то их не спречава да буду добри ђаци и примјерна дјеца. Вјерујем да ће када заврше школу бити и добри људи - оптимиста је отац Зоран.

Управо оптимизам је оно што краси породицу Бабић, желе само свој кров над главом и добро здравље. Хљеба ће се, кажу наћи однекуда.

За новогодишње празнике Бабићи су од Министарства за породицу, омладину и спорт добили машину за прање веша, пакет животних намирница и хигијенских пакета, што им је, истичу добродошло.

Све је лакше када има хљеба

- Да није људи добре воље ни сам не знам како бих прехранио породицу. Тешки сам инвалид и имам 135 марака на име дјечијег додатка. То је недовољно да обезбиједимо довољно хљеба за дјецу, а гдје је остало. Трудимо се да нам дјеца нису гладна и на срећу у томе успијевамо, кад има хљеба у кући све је некако лакше - прича Зоран.

Он додаје да нешто "цркавице" супруга Мерима успије да заради од продаје скупљеног старог жељеза. Мерима иде да ради на надницу, а и дјеца успију себи да понекада зараде неку марку за џепарац.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.