Са суперолујама мораћемо научити да живимо

Да ли је заиста могућ један овакав црни холивудски сценарио, питање је које се све чешће може чути, поготово због све већих и чешћих временских екстрема, сличним оним описаним у Библији. Слике које посљедњих седмица, мјесеци, али и година можемо видјети показују да смо се више него икад приближили тој граници, а која би можда могла бити увод у неко ново ледено доба. У Индији велике поплаве. Велике температуре које прелазе 50 степени погађају Кину и Италију. Мјерења показују да планета никада није била топлија. Како се прогнозира, јул године могао би да постане најтоплији мјесец на планети у посљедњих 120 хиљада година. Европа је на удару и све већих олуја које попримају облике разорних торнада, који носе све пред собом остављајући пустош. Према оцјенама неких научника, веома је вјероватно да смо већ пали са литице, а да то не знамо. Они су чак изразили страх да је чак прекасно за реакцију.

Негативни рекорди

До сада овог љета оборена су четири климатска рекорда - најтоплији дан у историји, најтоплији јул на свијету, екстремни морски топлотни таласи и рекордно низак ниво антарктичког морског леда. Свијет је у јулу доживио најтоплији дан икада забиљежен, оборивши глобални рекорд просјечне температуре из 2016. године.

Просјечна глобална температура у јулу ове године била је 1,47  степени Целзијуса изнад типичног јула у прединдустријском периоду. И просјечна глобална температура океана оборила је рекорде у мају, јуну и јулу. Она се се приближила највишој температури површине мора икада забиљеженој 2016. године.

Подручје покривено морским ледом на Антарктику је рекордно ниско за јул, пошто недостаје подручје око 10 пута веће од Велике Британије, у поређењу са просјеком од 1981-2010. године. Ово нажалост, нису једине негативне посљедице. Усљед пораста температуре, а посебно крајем зиме и почетком прољећа, биљке раније почињу процес вегетације. Тај пораст се у моделима креће од 20 дана у најблажем, до чак 60 дана –најгорем сценарију. Промјене у вегетацији биљака могу имати озбиљне посљедице по годишњи род.

Да ствари никако не иду у правом правцу, недавно је упозорила група данских научника истичући да се такозвана Сјеверноатлантска меридијанска ротирајућа струја (AMOC) - кључни систем океанских струја који утиче на временске прилике на сјеверној хемисфери, ближи неповратној тачки преокрета, што може довести чак до малог леденог доба на сјеверу планете.

Научници су још раније упозоравали на слабљење те струје и указивали на посљедице које би могле личити на поменути холивудски филм “Дан послије сутра”. У овој црној и упозоравајућој студији научници Петер и Сузан Дитлевсен са Универзитета у Копенхагену користили су податке о температури површине мора из субполарног сјеверног Атлантика који датирају још од 1870. године, као аналогне за стабилност AMOC-а. Њихова анализа, објављена у научном часопису “Нејчр комјуникејшнс”, сугерише да је AMOC све нестабилнији и да би ускоро могао доћи до критичне тачке преокрета.

Тотални колапс

Ако се тренутна емисије гасова стаклене баште настави, дански научници предвиђају да ће се колапс океанске струје највјероватније догодити средином овог вијека - у распону од 2025. до 2095. године.

Потенцијални колапс AMOC-а могао би да има озбиљне посљедице, укључујући нагли раст нивоа мора у Сјеверној Америци, значајни пад температуре широм сјеверне Европе и поремећај азијских монсуна.

Велики дио сјеверне хемисфере могао би да се охлади, обале Сјеверне Америке и Европе могле би да доживе бржи пораст нивоа мора, а Сахел у Африци могао би да добије мање кише.

Како је истакао овај двојац данских научника, посљедњи пут када је дошло до овако великог успоравања у моћној мрежи океанских струја, која обликује климу око сјеверног Атлантика, Европа је била гурнута у дубоку хладноћу више од једног миленијума. То је, како су истакли, било прије отприлике 12.800 година, када није било много људи да то доживе.

Поменуте струје иначе носе топле воде из тропских крајева кроз Голфску струју, поред југоистока САД, прије него што се “савију” према сјеверној Европи. Када ова вода отпусти своју топлоту у ваздух даље на сјеверу, постаје хладнија и гушћа, због чега тоне у дубоки океан и враћа се ка екватору. Овај ефекат потонућа, или “превртање”, како га називају научници, омогућава струјама да преносе огромне количине топлоте широм планете, што их чини веома утицајним за климу око Атлантика и шире.

Али, како људи загријавају атмосферу, отапање гренландског леденог покривача додаје велике количине свјеже воде у сјеверни Атлантик, што ремети равнотежу топлоте и салинитета који покреће ово превртање. Дио Атлантика јужно од Гренланда већ се охладио посљедњих година, стварајући “хладну мрљу” коју неки научници виде као знак да систем успорава.

Када би ова циркулација постала још слабија, ефекти на климу би били далекосежни, иако научници још испитују њихову потенцијалну величину. Већи дио сјеверне хемисфере могао би да се охлади.

Суперолује

У свијету без климатских промјена - изазваних сагоријевањем фосилних горива - оваква дешавања била би практично немогућа, показују резултати студије коју је спровео истраживачки конгломерат Свјетска временска атрибуција. Према њиховим прорачунима, да људи својим активностима нису изазвали глобално загријавање, актуелне врућине биле би веома ријетка појава. У јужној Европи, као и у Сјеверној Америци, готово да се никада не би ни десиле, док би се у Кини јавиле једном у 250 година.

Упозоравају да уколико свијет хитно не направи заокрет ка обновљивим изворима, несвакидашња топлота са којом смо се суочили постаће све учесталија, а топлотни таласи - све врелији и дуготрајнији.

Примјера ради, уколико се Земља загрије за два степена Целзијуса у односу на прединдустријско раздобље - топлотни таласи попут скорашњих дешавали би се на сваких пар година. Скоро половина копнених дијелова планете би до 2100. године могла да промијени климатску зону.

Ствари већ нимало нису ружичасте, те утисак је као да гледамо уводни трејлер за филм који ће у будућности бити емитован. Суперћелијска олуја која је недавно похарала Италију, Словенију, Хрватску, БиХ и Србију и направила велику штету, феномен је са којим ћемо највјероватније морати да научимо да живимо, а предвиђа се да у будућности може постати снажнији и чешћи.

Сваке године овај регион погоди неколико оваквих олуја, али су оне до сада биле рјеђе. Овог пута, невријеме је трајало неколико дана, што климатолог Владимир Ђурђевић доводи у везу са промјенама које се дешавају у клими.

Објашњава да ће олује у будућности потенцијално бити снажније и чешће зато што је планета данас топлија за један степен, што доводи до вишка водене паре у атмосфери коју назива “главним покретачким горивом за све олује, па и суперћелијске”.

Ђурђевић каже како је кроз историју забиљежено повећање интензитета олујних система због климатских промјена и да се тренутно биљеже екстреми којих у прошлости није било. Сматра да ће долазити до снажнијих олуја зато што процес промјене климе неће ускоро стати

Како је појаснио, због загријавања у атмосфери биће још више водене паре која ће проузроковати снажнија и чешћа невремена од оних којима смо свједочили.

Тропске ноћи

Метеоролози упозоравају и да ће на овим нашим балканским просторима послије 2050. године бити 13,5 пута више дана које ћемо провести у топлотним таласима у току године него што их је било прије неколико деценија. Ово предвиђање, које нуде актуелни климатски модели, подразумијевају да ће средином 21. вијека пораст просјечне температуре достићи 2,2 степена Целзијуса. Налазимо се у такозваној транзитној зони, јер истовремено трпимо ширење медитеранског појаса кроз чешћу појаву суша, а са друге стране трпимо и влажне тенденције које су на сјеверу.

Иако не можемо да кажемо да ће нам клима бити попут медитеранске, љета ће нам све више личити на медитеранска, са врло високим температурама и мало падавина. Зиме ће постати све топлије иако спорадично можемо очекивати и епизоде са јачим сњежним падавинама. Гледано уопштено, границе између годишњих доба ће се смањити, а љета могу трајати и до шест мјесеци. У периоду од 2060. до 2079, ако гледамо најблажи сценарио, сваке године биће у просјеку 10 тропских ноћи више него данас. Али, гледајући најгори сценарио, аномалија повећања износи 55: педесет и пет више тропских ноћи, у просјеку, сваке године.

У овом случају посебно су угрожени велики градови који представљају урбана острва топлоте. То је управо проблем да градске површине гдје је и највећа концентрација становништва не успијевају да се током ноћи радијационо охладе, већ само из дана у дан постају топлија и имају већу изложеност топлотним таласима.

Стопа смртности

Европа се загријава два пута брже од глобалног просјека. Уколико изостане прави одговор из перспективе заштите здравља, научни прорачуни показују да ће се континент суочити са преко 68 хиљада пријевремених смрти годишње до краја деценије и преко 94 хиљада до 2040. Велике врућине само прошле године кобне су биле за више од 62 хиљаде људи у укупно тридесет пет европских земаља. Ово су резултати студије која је недавно објављена од стране Института за глобално здравље из Барселоне. Подаци разоткривају посебно изражену осјетљивост становника јужне Европе, јер они живе на једном од попришта климатских промјена, изазваних сагоријевањем фосилних горива, на којима научници предвиђају све екстремније љетне услове, а самим тим и више стопе смртности.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.