Руски ђак, лондонски плејбој, сурови убица
Карлос Шакал, терориста поријеклом из Венецуеле, који се изјашњава као професионални револуционар, поново се нашао у судници као осумњичени за бомбашке нападе у Француској 1982. и 1983. године, када је убијено 11, а повријеђено више од 100 људи.
Aли, Иљич Рамирез Санчез (62) - како му је право име - пориче одговорност.
Шакал већ служи доживотну робију због убиства два француска полицајца и једног потказивача 1975, а иза решетака је од 1994. године, када га је у Судану ухватила француска тајна служба и у врећи пребацила у Париз.
Двије деценије су француски обавјештајци обилазили свијет у потрази за Карлосом Шакалом - од родне Венецуеле, преко Јужне Aмерике, све до Картума у Судану гдје, како тврди, није ни ухапшен, већ киднапован, пошто је био "жртва терористичке акције" француске и суданске полиције.
Међу његовим акцијама засигурно је најспектакуларнија отмица министара OPEC-а 1975. године у Бечу. Тада је убио чувара и држао 70 талаца, привукавши велику медијску пажњу. Шокиране аустријске власти су му омогућиле да са терористичком групом отпутује авионом и таоце ослободи у Aлжиру.
Важио је за интелигентног, обученог и лукавог противника моћних обавјештајних служби свијета.
Његов живот је, вјерује се, инспирисао Фредерика Форсајта за роман "Шакалов дан", на основу кога су снимљена два филма.
Прије двије године Карлос је и сам написао књигу под насловом "Револуционарни ислам", коју сматрају манифестом професионалног револуционара. У књизи за тероризам каже да је политичко оруђе за добијање информативног рата, ментална бомба, укратко оружана пропаганда.
Рођен је у Каракасу у Венецуели 12. октобра 1949. године, од оца добростојећег марксистичког адвоката и мајке католкиње.
Као 17-годишњак се инспирисао револуционарима попут Че Геваре. Проучавао је герилско ратовање и технике саботаже, док су га руковању оружјем у кубанском логору Мантансас обучили искусни агенти КГБ.
Када су му се родитељи развели, преселио се у Лондон с мајком и браћом, гдје га памте као плејбоја на дипломатским пријемима. Многи познаници из џет сета тог времена нису могли доћи себи кад су схватили да је плејбој, који је волио жене, у ствари био сурови убица кога је, по свој прилици била регрутовала КГБ на московском Универзитету Патрис Лумумба, гдје је био уписан.
Године 1969. избачен је из Комунистичке партије Венецуеле, а 1970. и са универзитета будући да се прикључио "антисовјетским" демонстрацијама арапских студената.
То је био окидач за његово приближавање палестинским студентима и његово преобраћање у исламског терористу, пошто се прикључио марксистичком Народном фронту за ослобођење Палестине (PFLP), групи својевремено познатој по отмицама авиона.
На обуци у Јордану постао је Шакал и повезао се с терористичким групама попут Бадер-Мајнхоф, Црвених бригада и организације "Црни септембар", гдје се борио против армије Јордана.
По повратку у Лондон 1971. контактирао је са џет сетом сакупљајући у тајности информације за будућа убиства и отмице.
У жижу је доспио 1972. у вријеме напада на израелске атлетичаре на Олимпијским играма у Минхену, када је израелска тајна служба убила високог функционера PFLP, а Карлос добио задатак да "узврати ударац" јеврејској заједници у Лондону, нападом на предсједника робне куће "Маркс и Спенсер" Едварда Сифа 1973.
Томе је, годину дана раније, претходио напад ручном гранатом на Израелску банку у Лондону и аутомобилом бомбом у Паризу када су 63 лица повријеђена.
Шакал је био познат по суровости - умио је хладно да уђе, баци гранату и изађе из локала као да се ништа није десило: тако је у париском ресторану "Де Маго" убио двије, а ранио 34 особе.
Године 1976. је умијешан у отмицу авиона француске компаније "Ер Фра нс" на путу за Уганду, због чега су израелске снаге бомбардовале Ентебе.
Крвави упад у француску амбасаду у Хагу (двије жртве) довео је Карлоса до суђења и затвора.
Био је ожењен њемачком терористкињом Магдаленом Коп, с којом је 1982. покушао да дигне у ваздух и једну француску нуклеарку.
Крај каријере
На крају периода хладног рата - када је изгубио подршку у совјетском блоку, у француској обавештајној служби и у америчкој CIA - више није било препрека да му се уђе у траг. Крио се, све теже налазећи јатаке, у Сирији, да би био коначно ухваћен 14. августа 1994. године у Судану.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
