Руска економија хитно мора да напусти совјетска времена

Настала је оштра борба за мјесто лидера на глобалном нивоу, што се никада раније није дешавало, а имамо прилику да видимо јаке државе које дају одређене смјернице оним државама које су колико јуче изгледале слабе. Пријетње у смислу катастрофа које проузрокује човјек, као и еколошке катастрофе су такође веће него икад. Aли, с друге стране, шансе за обичног човјека такође никада нису биле веће. Само они који користе ове прилике постаће на неки начин побједници.

У оваквим околностима морамо да обезбиједимо одрживи прогресивни развој наше економије и покушати што је више могуће да заштитимо наше грађане од свих тешкоћа кризе, док у исто вријеме истрајно и брзо модернизујемо све економске факторе, почев од материјалних и економских структура па до основних структура наше економске политике.

Улога Русије у глобалној економији

Послије пропасти Совјетског блока, Русија је морала да пронађе своје мјесто у глобалној подјели рада, чији су се главни центри моћи развијали без тога и, још горе, у атмосфери конфронтације са другим државама бившег СССР-а. Развијене економске земље су подигле неку врсту баријере око својих тржишта, да би заштитили сопствене интересе. Разлике у технолошким стандардима су биле додатни проблем који је спречавао интеграцију у свјетску економију.

Aли упркос томе смо развили такву економију која је сада интегрални дио глобалне економије. То је постигнуто највише захваљујући нашим природним ресурсима. Продаја гаса, нафте, метала, дрвета и других сировинских материјала, укључујући и нисковриједносне производе чини 25 одсто руског БДП-а.

Русија је данас зависна од свјетских економских кретања и врло чврсто је у то интегрисана чак и јаче него економије многих других земаља.

Данас је постало сасвим природно да се разговара о ресурсима руске економије. Русија као самодовољна и самостална економска сила није дизајнирана да ради у новонасталим условима. Само најликвиднији сектори, повезани са извозом сировинских и полусировинских материјала, опстали су у трансформацији тржишта, које је у великој мјери било спонтано. У ствари, постојала је деиндустријализација великих размјера, са врло простим губитком квалитета и структуре производње, што у принципу објашњава нашу велику зависност од увоза робе широке потрошње, технологије и комплексних производа, али и то у толикој мјери колико и сама флуктуација цијена наших главних извозних производа. То су фактори над којима, све у свему, немамо контролу.

Имати економију која нам не може гарантовати стабилност, суверенитет и просперитет је неприхватљиво за Русију. Нама је потребна нова економија са конкурентном индустријом и инфраструктуром, развијени сервис услуга и јака пољопривреда, односно економија базирана на модерној технологији. Морамо развити ефектан механизам за модернизацију наше економије и тиме привући материјалне и кадровске потенцијале неопходне да би се постигли такви циљеви. Међутим, не би требало да се поуздамо на заштитне мјере које би промијениле облик наше економије, највише због тога што смо се придружили Свјетској трговинској организацији (СТО). Супротно томе, учланили смо се у СТО због тога што је наша економија изузетно зависна од спољног тржишта у смислу производње и потрошње. На крају, људи и компаније су ти који плаћају велику цијену на увозне производе. Прекомјерни протекционизам неминовно води до стагнације, ниског квалитета и високих цијена.

Вријеме за модернизацију технологије

Треба да пронађемо рјешења да бисмо превазишли нашу унилатералну технолошку зависност.

Нико наравно више неће поновити искуства Совјетског Савеза. Залажем се за политику изградње комплетно независне технологије као пандан Западу. Као резултат тога, већина наше "оригиналне" технологије, у условима изолације, заостала је иза наших ривала; ово је постало јасно чим је пала Гвоздена Завјеса. Сценарио који смо замислили је потпуно другачији. Русија мора да игра већу улогу на међународној подјели рада, не само као снабдјевач робе и енергије, него као и власник редовно надограђиване најсавременије технологије у најмање неколико сектора. У супротном, осуђени смо на исцрпљивање наших извора због константних размјена за скупу инострану технологију, да бисмо произвели робу широке потрошње, материјале и лијекове које не можемо сами да развијемо. Ове технологије ће постепено чинити већи удио свјетског БДП-а, док ће се расподјела робе и конвенционалних услуга смањити.

Да бисмо поново стекли вођство у технологији, морамо мудро да означимо који су сектори приоритетни. Кандидати за њих укључују фармацеутску и хемијску индустрију, мјешовиту и неметалску индустрију, авио-индустрију, технологију информација и комуникација, као и нанотехнологију. И руска нуклеарна и свемирска индустрија постигла је вођство на међународној сцени као и технолошку предност. Ова листа није затворена и може бити додато још неких индустрија у зависности од међународних кретања на тржишту и, у великој мјери, од иницијатива предложених од стране власничке структуре и непосредних радника у тим и другим индустријама.

Често се говори да Русији не треба индустријска политика, откако руска влада врло често бира погрешне приоритете и даје предност погрешним секторима, подржава неефектне и неефикасне произвођаче и спречава иновације које би се природно појавиле на слободном тржишту и његовом окружењу. Врло је тешко доказати овакве наводе, али они су истинити само под истовјетним условима. Русија је прошла деиндустријализацију, што је у знатној мјери оштетило сопствену економску структуру. Значајан приватни капитал није упливао у иновативне привредне ресурсе, јер инвеститори нису вољни да преузму тако велики ризик руског тржишта. Ми ћемо користити пореске и царинске олакшице (подстицаје) да бисмо охрабрили потенцијалне инвеститоре. Aли требаће пуно година да би дошло до резултата, а с друге стране не мора да дође до резултата уопште уколико се негдје другдје у свијету укажу боље прилике. Капитал не познаје границе. Да ли смо спремни да ризикујемо будућност Русије само због чисте економске теорије?

Наше одлуке да се успоставе велике државне корпорације и системи холдинг компанија условљене су индустријским политичким приоритетима (Руске технологије, Росатом, Уједињена корпорација авио-саобраћаја, бродоградња и други конгломерати). Идеја је била да се обесхрабри пад неколико интелектуалних сектора домаће индустрије, да се сачувају сопствена истраживања и производни потенцијал преко консолидације постојећих ресурса и централизованог управљања. Дефинитивно овај циљ је остварен.

Требало је да консолидујемо тај капитал, који је званично био у државном власништву, али се са њим лоше управљало, па је то често доводило до губитка свих веза са сопственим истраживачким и пројектним центрима.

Стратегије великих индустријских холдинг компанија имале су за циљ креирање међународно конкурентних корпорација, са високим тржишним капиталом, уз сигурност на међународном тржишту. Управо ове корпорације умијешане у разне активности почев од најнапреднијих истраживања и дизајна производа па до производње, снабдијевања и одржавања својих високотехнолошких производа контролишу глобално тржиште авиона, бродова, компјутера, лијекова, медицинске опреме и других производа. Они постављају правила за мале компаније и започињу нове послове.

Најинтегрисаније компаније су до сада заказале на путу да постану конкурентне на глобалном тржишту или да буду висококапитализоване, а нису ни трајно профитабилне. Ми нећемо напустити наше пројекте на пола пута. У неким сферама, као у сектору авијације, ми смо успјели да комплетирамо процес консолидације постојећег капитала. Јасноћа и одрживост сваког таквог пројекта треба да буде оцијењена. Тренутно, њима су потребни врхунски менаџери са искуством у иновативно-пословним сферама.

Желим да нагласим да су напори владе фокусирани на обнови руске способности да изађе на тржиште у тим секторима, који укључују тек неколико фактора на свјетском тржишту. Ово не значи да је било покушаја да се угуши приватна иницијатива, зато што таквих иницијатива у појединим секторима није ни било. Било би погрешно да се извуче закључак да се капитализам ширио на темељу нашег рада да акумулирамо и реструктуришемо капитал не би ли га касније продали.

Сачинили смо план реорганизације сваке фирме и њихов накнадни улаз на тржиште. Неке од њих ће постати акционарска друштва и њихове акције ће бити продате. Ово укључује Руску технологију, капитал Росатома који није везан за војни капитал, али и неке друге државне корпорације. Немогуће је постићи циљ преко ноћи, али не можемо више одгађати његову примјену. Мислим да је могуће смањити државно учешће у појединим робним компанијама до 2016. године и повући се и из других компанија, али не и оних које су монополом везане у систему одбране земље.

Очекујемо да ће руски капитал имати значајну улогу у процесу приватизације као и каснијем развоју високотехнолошких средстава. Истовремено треба да тражимо купце међу глобалним инвеститорима, који би били вољни да улажу у истраживачке подухвате, а треба тражити и користити њихове везе и позицију на великом међународном тржишту.

Успјешна искуства економске модернизације у земљама као што су Кореја и Кина показују да је неопходна подршка владе, а да посљедице подршке умањују ризик од чињења неких грешака.

Биће тешко спровести толико различитости без одређеног напора. Разумијевајући све ризике, морамо имати потпуно транспарентну политику код избора приоритета и финансирања, али исто тако морамо бити отворени код процјене и дискусија компанија учесника и професионалне заједнице.

Конкуренција лежи у срцу модерне економије и заснована је од компанија која развијају и посједују напредну технологију, настојећи да спријече кориснике тих технологија од коришћења такозване технолошке језгре. Ово значи да комплетна технологија представља циклус, а не само истраживачке и развојне пројекте. Ово је подвучено примјером руских компанија које су покушавале да купе страни капитал за вријеме кризе. Наши западни партнери су одмах позвали на заустављање тог поступка, чим су разговори прешли на куповну објеката са потпуном производном линијом (укључујући чак и производњу аутомобила).

Као по правилу, снабдјевачи обично траже да задрже контролу над било којим компликованим аспектом сервисирања опреме и производног процеса када продају најбољу могућу технологију. Посљедично томе, купац постаје зависан од снабдјевача не само у смислу технологије већ и у економском смислу. Држава ће сносити дугорочне економске губитке ако заостаје у напредним технолошким рјешењима. Ово ће се десити чак и ако су постројења на територији те исте државе. Лавовски дио профита одлази тамо гдје су лоцирана сједишта компанија, лабораторија и дизајн центара.

Зато развијене економије раде по принципу технолошке сарадње. Њихова узајамна зависност јача економску и политичку стабилност.

Руски иновациони циклус

Обезбјеђивање конкуренције је главни предуслов стварања иновативних захтјева у економији. Конкуренција је та која подстиче приватни бизнис да тражи боља техничка рјешења и да редовно представља нове производе. Могу да видим све изазове које СТО ставља пред домаћу индустрију. Желим да поручим да ћу радити најбоље што могу да се ублаже проблеми настали транзицијом. Међутим, произвођачи индустријске и технолошке робе морају бити свјесни да су прошли дани када су пословали на тржишту једне државе. Од сада па надаље, неће бити уско специјализованих послова. За високотехнолошке производе биће само једно тржиште - и то на глобалном нивоу.

Друга страна медаље је понуда иновације. Русија може да учини више него да просто купи иновације - ми то такође можемо да акумулирамо. Наше мјесто у будућности зависи од тога како ћемо користити наш потенцијал.

Високообразовани људи, наше импресивно научно насљеђе, наше инжењеринг школе и инфраструктура високог обима производње, што је заштићено у многим земљама - све су то чињенице које смо дужни да користимо.

У посљедњих неколико година много смо инвестирали у институције способне да комерцијализују примијењена истраживања. Примјер за то је компанија "Руснано", други је Руска развојна компанија, а постоје и тендери за иновативне објекте на разним универзитетима. Осим тога, многе западне компаније су привучене да учествују у Сколково пројекту.

Међутим, учити како да се продају одређене ствари само по себи није довољно. Одрживи иновативни развој такође захтијева сталан прилив нових идеја, основних истраживања производа и коначно креативне специјалисте способне да развију нову технологију.

Враћање иновације у економију треба да почне још у универзитетима - које треба посматрати као центре за основне науке и изворе за иновативне људе. Треба да слиједимо национални циљ који резултује да Русија има универзитете који су конкурентни на међународној сцени.

До 2020. године требало би да имамо неколико првокласних, свјетских универзитета који обухватају читав спектар модерних и друштвених технологија. То значи да морамо обезбиједити сигуран фонд за финансирање универзитета који су базирани на истраживање који имају визију ка међународном развоју.

Као и њихови међународни партнери, за научноистраживачке сврхе, руски истраживачки универзитети би требало да добију до 50 одсто буџетских средстава. Полазим од претпоставке да ћемо, истовремено, наставити да пажљиво размотримо реструктурирање стручног образовања - реструктурирање које ће бити остварено у сарадњи са експертима и јавношћу.

Десет година програма основног и истраживачког студија требало би да буде одобрено од стране Руске академије наука, водећих истраживачких универзитета, и владиних научних центара. Aли треба обезбиједити одрживост тих програма и да се редовно подносе извјештаји након што се програми претворе у праксу. Они ће бити достављени пореским обвезницима и научној заједници, радије него званичницима у Министарству наука и образовања. Aуторитативни страни стручњаци ће такође бити позвани. Извјештаји би били оцијењени од стране државних лидера само у случају када су у питању одбрана и пројекти од непосредног националног интереса.

Давање предности универзитетима не значи да ће Руска академија наука и владини научни центри бити занемарени. Напротив, Руска академија наука може се развијати само у ситуацији када привуку јаке стручњаке.

Повећаћемо финансирање неколико пута, до 25 милијарди рубаља у 2018. години и то владиним фондацијама које подржавају независне истраживачке тимове. Износ тог финансирања би требало да буде једнак као на Западу.

Морамо наставити са напорима да интегришемо руске истраживачке центре, универзитете и предузећа у међународне механизме који су доступни за документовање научних резултата и њихова претварања у стваран профит.

Морамо превазићи инертност нашег огромног домаћег капитала, који, да будем искрен, нема ништа заједничко са иновативним пројектима, истраживањем и развојем. Тренутно, 47 државних компанија је укључено у иновативне програме. Aли и приватне корпорације морају да потроше 3-5 одсто њиховог бруто производа на истраживање и развој. Треба да постоји одговарајући порески механизам и, што је најважније, приватни пословни руководиоци морају да схвате да без такве иницијативе они неће бити равноправни са другим факторима који то чине на глобалном тржишту.

Друго, модернизација технологије захтијева овладавање увозне технологије и то што је прије могуће. Постоји одличан примјер увоза напредне технологије. Наше искуство је било врло добро у аутомобилској индустрији, са скоро половином страних аутомобила који су били направљени од стране руских радника. Корисници нису увидјели никакву разлику у квалитету између њихових и наших производа. Сљедећи корак је прилагођавање производње кроз постављање технолошких развојних центара у Русији. Значајан дио страних брендова бијеле технике произведен је у Русији. Наши највећи произвођачи хране нуде своје производе на локалном нивоу. Врло је важно за нас да су свјетски лидери препознали Русију као успјешно тржиште, како за инвестиције тако и за развој нове технологије и производње. Aли они ће то урадити само ако виде техничке универзитете и истраживачке центре који су конкурентни на међународној сцени.

Инвестирајући у конкурентност напредних области привреде Русија такође рјешава глобални друштвени задатак: развија креативну класу и обликује окружење у којем може да постигне своје потенцијале. Aли постоје велики сектори који су заостали у прошлом вијеку у смислу своје технологије и организације. У великој мјери, ово се може приписати чињеници да смо купили опрему, али смо заборавили на нову производну логистику, контролу квалитета и, у неким случајевима, на основне технолошке прописе. Велике индустрије које се препознају у овоме су, наравно, грађевинарство и транспорт.

Влада ће подржати велике пројекте за инфраструктуру. Прво, то значи успостављање поуздане транспортне мреже и веза са Сибиром и далеким истоком Русије. Локалне путне мреже су такође важне. Тренутно стање ствари је заиста парадоксално. Са својом великом територијом, Русија нема довољно квалитетног земљишта које је погодно за изградњу. Разлог за то је што је инфраструктура недовољно развијена. Можете да направите кућу или фабрику 50 километара или чак 80 километара од великог града у Европи, Aмерици, Јапану или Јужној Кореји, док у Русији, неискоришћено земљиште почиње са већ 20-30 километара удаљености, гдје нема улица, гаса, воде, нити струје, а земља је бескорисна, јер не може бити искоришћена. Развој руског земљишта мора почети са земљиштем које окружује велике економске центре. Развој урбаних области од 50 до 100 одсто ће повећати расположиву област неколико пута. Ово ће помоћи да се превазиђе дефицит и смањи цијена стамбених и индустријских некретнина од 20 до 30 одсто. Сеоски и приградски бизнис ће знатно осетити профит, са пољопривредним радницима уживајући много већи животни стандард.

Мала и средња предузећа су врло брзо укључена у нове прилике које се појављују са развојем инфраструктуре, а посебно жељезничке мреже. Aли само држава може да гради оваку инфраструктуру под оваквим околностима, заједно са учешћем приватног предузетништва (јавно приватно партнерство). Ово ће захтијевати знатно ефикасније управљање трошковима. Ми на изградњу не би требало да потрошимо више него наши сусједи. Спремни смо да распишемо међународни тендер и привучемо добро познате стране компаније, оператере и извођаче радова. Почев од сљедеће године, обавезно ћемо организовати ревизију свих великих инвестиционих пројеката уз учешће државе. Ревизија ће укључити и међународне стручњаке.

Пољопривреда  захтијева посебну пажњу. Раст у овом сектору је био прилично добар посљедњих година. Већина развијених земаља пружају подршку својим пољопривредним произвођачима на овај или онај начин, а ни Русија у том погледу није изузетак. За ово постоје два разлога. Прво, несигурност на глобалном тржишту и драматичне промјене у цијенама хране које утичу на безбједност пољопривредне производње - односно, способност земље да обезбиједи храну за своје људе - су врло важни за социјалну и економску стабилност, уравнотеженост буџета и јаку валуту. Друго, пољопривредни сектор је важан елеменат у конкурентном окружењу у привреди, али и за стварање малих и средњих предузетника, као темељ здравом капитализму.

Гдје наћи капитал?

Приватне инвестиције су главни извор креирања нових производних погона и радних мјеста. Овдашња ситуација се тешко може оцијенити оптимистичном. Русија губи тржишну утакмицу у инвестиционом смислу. Знатне количине капитала су повучене из Русије.

Оваква ситуација се може објаснити поступцима у касним деведесетим и с почетка 2000. године. У то вријеме, сукоб је избио између оних који су продавали робу и гориво и оних који су хтјели да их врате држави и користе их за добробит цијелог друштва. По мом мишљењу, урадили смо праву ствар у то вријеме, повећавајући утицај државе у робним секторима.

Ово није само зато што су поједини олигарси покушали да купе свој пут кроз политички систем. На самом почетку мог првог предсједничког мандата, суочавали смо се са упорним покушајима да се у иностранству продају кључна средства. Очување државног стратешког капитала у рукама неколико власника у периоду од пет до десет година је значило да је то било ван контроле свеукупне руске економије.

Ово није требало да значи некакву завјеру против Русије. Ствар је потпуно другачија. Погледајте како се међународни капитал понаша у условима нестабилности, турбуленција и у очекивању пријетње кризе. Ти инвеститори се не либе да повуку свој капитал са тржишта у развоју како би сачували национални језгро свог бизниса. По њиховом мишљењу, Русија се налази међу таквим тржиштима, што је без сумње и била у раним 2000-им.

Одржив национални развој није само одређен макроекономским показатељима. Стабилност једне земље зависи од чињенице да већина инвеститора, који доносе коначне одлуке о инвестицијама, живе у тој земљи, повезују будућност своје дјеце са њом и повезују своје дугорочне интересе са развојем земље.

Шта треба да се уради да би се ријешио проблем капитала?

Прије свега, морамо проширити обим домаћег тржишта, и тако начинити да буде много привлачнији за директне инвестиције. Тренутно чинимо најбоље што можемо у овој области. Направили смо помак са декларацијама и писмима намјера према стварним интеграцијама први пут послије распада Совјетског Савеза. У протеклих неколико година основана је Царинска унија, Заједнички економски простор и ЦИС зона слободне трговине. Усклађени су и технички прописи. Русија досљедно покушава да успостави заједничко тржиште заједно са својим сусједима. Ово тржиште не би ометао продор робе и услуга на било који начин, и не постоји ништа што би пружало било какву сумњу у то. Наравно, узели смо у обзир интересе наших партнера за вријеме овог процеса, чинили компромисе, чак и уступке. Aли ти ће се уступци вишеструко исплатити. Наш оптимизам је заснован на чињеници да ће огромно тржиште Заједничког економског простора начинити сваку од држава конкурентнијом.

Друго, домаће пословно окружење и дугорочни инвестициони планови још остављају пуно тога што желимо да урадимо. У посљедњих неколико година покренули смо бројне реформе на иницијативу предсједника Дмитрија Медведева. Сврха ових реформи је да побољша економску  слику земље. Aли још нема значајних помака. Фирме које послују у Русији често региструју имовину и трансакције у иностранству. Ово нема никакве везе са нашим пореским системом, који је, штавише, изузетно конкурентан. Исто тако, нема никакве везе са недостацима у законодавству које испуњава захтјеве данашњице. Наравно и такво законодавство треба да се побољшава, будући да није довољно флексибилно и да не пружа читав низ инструмената неопходних пословној заједници. Штавише, главни проблем је укопан у недостатку транспарентности у раду државних представника почев од царинских и пореских услуга до њихове одговорности према друштву. Ово такође важи и за правосудни и законодавни систем. Називајући ствари својим именом, у систему постоји корупција. Пословни расходи и друга сродна плаћања могу да варирају, у зависности од "добре воље" неких званичника у државној машинерији. У овом случају, бизнисмени су нашли за сходно да је прикладније тражити заштитнике да би дошли до неке врсте договора, него да поштују закон. Умјесто да послују по закону, ови "довитљиви" бизнисмени ће покушати да сузбију своје противнике на начин да заузму мјесто на тржишту за себе потплаћивањем званичника из пореског и законодавног система.

Морамо отворити пут за предузећа која су спремна на успјех у фер тржишној утакмици. Ово је основни и системски задатак који се не може ријешити било каквом политиком. Морамо промијенити став, као и наше извршне и правосудне власти. Морамо одстранити све те аномалије. Морамо елиминисати све трагове и остатке из совјетског доба, као и оне снаге које омогућавају да се покреће кривични поступак против било које стране која је укључена у комерцијалном спору. Све случајеве треба да воде трговачки судови, а не судови општих надлежности. Морамо отворено да разговарамо и доставимо неопходне конкретне приједлоге о овом питању заједно са експертима, судијама и бизнисменима до краја године. Сигуран сам са ће Дума подржати ове амандмане.

Од 1. јануара Русија и Казахстан су успоставили заједнички економски простор. Примјер Казахстана је типичан. Свјетска банка процјењује да Казахстан тренутно заузима 47. мјесто у смислу пословног окружења. Русија је на 120. мјесту. Предлажем да приближимо процјене и достигнемо приближне параметре, што би омогућавало сигурно пословно окружење у идућих неколико година.

Морамо промијенити комплетну идеологију државне контроле над дјелатностима и драстично ограничити ове функције. Наша стратегија мора зависити од претпоставке невиности. Морамо наставити на основама да је важније радити са поштеним људима него оним бескрупулозним и тако преузимати одређене ризике.

Треће, новац обичних људи је скоро бескористан на тржишту капитала. То значи да становништво не добија свој дио зараде која произлази из економског раста и повећања капитализације привреде. Потребно је увођење програма да новац грађана буде укључен у инвестиције путем пензијских, заједничких и других фондова. У развијеним тржишним привредама ово чини значајан дио националног капитала.

Треба да креирамо стање у којем ће новац дугорочно бити фактор економске стабилности, повећавајући приватне и пензијске уштеђевине.

Ово се не може постићи уколико досљедно не радимо на смањењу инфлације. Раст цијена утиче на зараду сваког човјека и обесхрабрује људе да штеде. Често смо савјетовани да наше економске проблеме ријешимо штампањем новца или непромишљеним гомилањем јавног дуга. Aли врло добро знамо да ће краткотрајну илузију просперитета замијенити пораст цијена. То је оно што се догодило у овој земљи у деведесетима.

Aли ниска стопа инфлације неће аутоматски креирати додатни капитал. Морамо да будемо активни у помагању да се појављују нове институције.

Неопходно је представити владине механизме које ће обезбиједити сигурност, па чак и профитабилност пензијских штедних рачуна. Неопходно је тестирати нове методе, као што је директно отварање пензијских штедних рачуна код банака. Подршка за формирање овога би требало да буде приоритет у идућих десет до 15 година. Ово је продужени процес: зато не смијемо бити нестрпљиви. Главни услов будућег успјеха лежи у чињеници да је Русија свједок брзог пораста средње класе која је спремна да инвестира у боље здравство, боље становање, веће пензије итд. Ова влада мора да се побрине да тај новац не нестане.

Горе поменуто не значи да ћемо се у било којој мјери повући од бесплатног образовања и здравственог осигурања или зауставити повећање пензија. Нећемо. Побољшаћемо квалитет услуга, што је и Уставом загарантовано сваком грађанину  у овој земљи. Посебан осврт ће бити посвећен овом питању.

Смањити уплив владе у економију

Умјетност менаџмента под садашњим условима састоји се, прије свега, од идентификације одговарајућег односа између улоге владе и приватне иницијативе.

Глобална криза је створила присталице државне управе са додатним аргументима у корист њиховог положаја. Aли ми знамо да се Русија разликује од многих других земаља у којима влада наставља да контролише релативно велики дио привреде док је у још већој мјери умијешана у разне регулативе које су штетне за постизање позитивних резултата. Наша економска политика треба да буде тако подешена да смањи обим државног уплива и да замијени осигурање од одговорности за управни надзор.

Раније сам напоменуо наше планове да приватизујемо капитал у великом броју кључних компанија. Aли треба да прецизирам да ће ова приватизација бити структуралне, а не фискалне природе. То значи да ћемо продати не због тога да бисмо дошли до додатног новца за буџет, него да бисмо постигли економску конкуренцију и створили услове за приватну иницијативу. Нема тога који не би овако урадио.

Има много приче у вези са приватизацијом деведесетих година да је била непоштена. У потпуности се слажем са таквим оцјенама. Aли било каква конфискација имовине у том смислу и у овом моменту, као што неки сугеришу да урадимо, једноставно би проузроковала нови застој у развоју наше економије: фабрике би биле паралисане и појавио би се нови талас незапослених. Поред тога, многи садашњи власници тог капитала су и званично поуздани купци. Они данас неће кршити нити један закон. Многи од њих модернизују свој потенцијал и креирају нова радна мјеста. Они су ефикасни власници. Aли и њихово понашање за вријеме кризе у 2009. и 2010. години је показало да је порасла и социјална одговорност.

Исто тако је неопходно да се смањи учешће у јавном власништву и банкама, укључујући и "Гаспром" који има монопол. Медијска индустрија би такође требало да буде одвојена.

Куповина државних компанија у Русији такође мора бити смањена. Велики играчи се не би смјели мијешати у нормалан развој приватног бизниса, нити их одвраћати од уносних пројеката.

Захтјеви макроекономског развоја

Тон капитализма се неће појавити у Русији уколико се не постигне макроекономска сигурност. Ово је можда било наше највеће достигнуће претходних година. Научили смо да цијенимо макроекономску стабилност и да користимо разне инструменте да је очувамо, чак и у најтежим околностима. Захваљујући резервама које смо превентивно створили, успјели смо са релативном лакоћом да пребродимо први талас глобалне кризе.  

Економисти морају бити сигурни у макроекономску стабилност Русије у годинама које долазе уколико намјеравају да дугорочно инвестирају. Посебно, пословна заједница мора да разумије како влада намјерава да ријеши кључне фискалне проблеме, како ће се финансирати одобрени издаци, укључујући и издатке потребне за модернизацију привреде.

Већ смо предвидјели значајне дугорочне буџетске обавезе, прије свега, у социјалној сфери, и ми ћемо их испунити. Поред тога, планирамо да потрошимо значајна средства на модернизацији наших оружаних снага, на развој здравствене заштите и образовања, као и на путеве и поправке. Како ћемо финансирати ове трошкове?

Прво, финансираћемо јасне и прецизне приоритете и одбацити све што је сувишно. Морамо да наметнемо строгу контролу трошкова. Искоријенићемо подмићивање у јавном сектору. По рјешавању овога уштедјећемо најмање пет одсто, а можда чак и десет одсто буџета или око један-два одсто нашег БДП-а.

Нацрт федералног закона даје мандат прелиминарним јавним расправама о формату јавних набавки по почетној цијени. Вјерујем да овај поступак треба примијенити на све значајније привредне субјекте код којих, рецимо, вриједност прелази милијарду рубаља, а да не чекају датум ступања на снагу новог закона. Ставимо приватне интересе добављача да раде за јавно добро.

Добављачи, заједно са новинарима и свим заинтересованим јавним организацијама, требало би да навикну да расправљају да ли су постигнута најбоља техничка рјешења, које компаније могу најуспјешније да доврше неки посао и, коначно, који је најисплативији начин појединог посла.

У нашој фискалној политици морамо окренути леђа финансирању агенција, али не и јавним службама. Гдје год је то могуће, потребан је прелазак на нормативно финансирање по глави становника, што значи да ће новац ићи директно грађанима који то затраже.

Ово ће обезбиједити додатних 10-15% уштеде и дозволиће нам да повећамо плате просвјетарима, медицинарима, универзитетским радницима, али и снабдјети пацијента лијековима без ускраћивања других права финансираних из буџета.

Друго, треба да направимо уравнотежен пензијски систем који ће помоћи смањењу буџета фонду ПИО.

Треће, требамо реформу пореског система. Немамо план да повећамо пореско оптерећење на неробним секторима наше привреде, што би уздрмало нашу политику различитости. Aли има других начина гдје можемо пронаћи додатне приходе пореза, укључујући и скупе некретнине, алкохол и дуван, као и повећање таксе за изнајмљивање у оним секторима у којима су она потцијењена.

Најважнији је порез на богатства, или да будем прецизнији, порез на луксуз. Све значајне одлуке треба усвојити још ове године тако да власници скупих кућа и возила почну да плаћају веће порезе. Међутим, важно је да се и у томе не претјера, а да ове мјере не обухватају средњу класу.

Постоји значајан потенцијал за повећање пореских прихода елиминисањем лажних фирми који раде утају пореза путем оф-шор аранжмана. Предузећа која се придржавају закона само ће имати користи од тога, јер више неће морати да се такмиче са онима који напредују захваљујући преварама.

Исто тако морамо се одупријети, једном и заувијек, искушењу да се порески систем прилагођава зарад повећања потрошње. Ово правило повећава несигурност у пословању и сходно томе озбиљно се подрива ниво инвестиција.

Наш кључни циљ је да буде обновљена дугорочна усаглашеност између владине потрошње и прихода. Од почетка економске кризе ово је било у раскораку, када су се значајна средства издвајала за ублажавање привредних шокова. То се, међутим, десило и у већини земаља које су погођене кризом.

Искуство ЕУ и СAД указује на економске, социјалне и политичке прилике у којима постоји опасност неодржавања уравнотеженог буџета. У Русији, овај проблем се погоршава све евидентнијом зависношћу државних прихода од нафте и гаса.

Поред тога, морамо бити врло опрезни да се влада задужује, увијек имати на уму научене лекције из недавне свјетске и руске економске историје. Прво, велики дуг увијек значи дјелимичан губитак националног суверенитета. То ствара ситуацију да је држава зависна од страних инвеститора, међународних организација и повјерилаца, који потом диктирају шта поједине задужене владе морају да раде.

У том смислу, Русија, са најнижим дугом међу 20 најразвијенијих земаља, је тренутно у повољнијем положају од других народа. Требало би да одржимо ову предност као гаранцију наше макроекономске стабилности. Друго, када људи позајмљују свој новац влади, они тада имају мање новца за приватне инвестиције. И ако желимо да повећамо ниво приватних инвестиција, требало би да избјегнемо високи буџетски дефицит.

Продуктивност у Русији је од три до четири пута нижа него у развијеним земљама. Шта то значи за нацију? Ниска продуктивност рада означава глобално неконкурентну привреду. За појединца, ниска продуктивност значи лош посао који није добро плаћен. Разлог за ово није, као што неки паметњаковићи тврде, да Руси не могу или неће да раде, или не раде довољно добро. То није истина. Разлог је тај да су њихови послови застарјели или непродуктивни.

Нова генерација руских грађана - млади професионалци и будући дипломци - имају врло висока очекивања у њиховим каријерама. Наша земља се никад није суочила са тако озбиљним образовним и културним изазовом. Aли сам сигуран да је то позитиван изазов.

Логично рјешење за ниску ефикасност било би стварање продуктивног и добро плаћеног посла, за образоване и амбициозне људе, кроз надоградњу постојећих производних објеката и креирању нових.

Нова руска привреда биће разноврсна, гдје ће се многи конкурентни сектори развијати заједно са модерном индустријом горива и енергије. Пропорцијама високотехнолошких производа и познавањем чињеница у свијету индустрије Русија ће до 2020. године повећати БДП за 50%. Ово ће удвостручити руски извоз.

Наша нова економија биће ефикасна, са високом продуктивношћу и ниском потрошњом енергената. Морамо се приближити водећим земљама, што значи удвостручавање продуктивности, а у неким секторима бићемо и испред наших конкурената. У супротном нећемо бити у стању да успјешно изађемо на глобално економско тржиште.

Нова привреда обезбиједиће високопродуктивне и високоплаћене послове. Просјечна плата нарашће 60-70% и достићи скоро 40.000 рубаља мјесечно са цијенама из 2011. године. Бруто износ ће, наравно, бити већи.

Наша привреда биће константно надограђивана. Удио предузећа која имплементирају технолошке иновације мора се повећати два и по пута од садашњих 10,5 до 25% до краја ове деценије, достижући тренутни просјек у Европи.

То ће бити економија у којој ће мала предузећа обезбиједити најмање половину радних мјеста у цјелокупној привреди. До 2020. године удио интелектуалног и креативног рада мора да чини знатан дио малих предузећа која извозе своје производе и услуге на глобално тржиште.

Сваки макроекономски индикатор и сваки конкретан пројекат мора јасно указати на укупан број нових радних мјеста, али и начин на који ће промијенити квалитет упошљавања, а самим тим и квалитет живота у Русији.

Обновљена привреда мора дати свима - предузетницима, запосленим у јавном сектору, инжењерима и квалификованим радницима - могућност да остваре своје потенцијале. То је социјална димензија привреде.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.