Република Српска у дејтонској БиХ, дејтонска БиХ у Европској унији: Пут ка слободи или савременом ропству

Српски народ у БиХ Републику Српску доживљава као тековину вјековне борбе српског народа западно од Дрине за сопствену слободу. Да ли је истинска слобода стечена постојањем Републике Српске у дејтонској Босни и Херцеговини?

Борба за слободу од туђинске владавине над народом траје још од времена турског и аустријског ропства, преко борбе против фашистичке НДХ и њемачко-италијанске окупације, па све до борбе против утапања у босанску нацију. Сви борци за слободу кроз све историјске епохе су себе сврстали међу утемељиваче Републике Српске. Дакле, темељи Српске су укопани довољно дубоко па се и кућа може градити довољно високо. Нема сумње да су огромне тековина те борбе. Српска има своју законодавну, извршну и судску власт. Али да ли је борба за слободу овим завршена? Ако неко грађанима Српске покушава да намеће које ће празнике прослављати и ако неко ко није изабран од стране грађана Републике Српске осионо прописује законе, прописе, казне и остале мјере, онда ту нема ни слободе ни демократије. То су рецидиви ропства и диктатуре. У ропству и диктатури слободна воља грађана је угушена и све цивилизацијске тековине савременог либералног свијета су поништене. Дакле, грађани Републике Српске немају потпуну слободу од туђинске владавине и процес ослобађања потребно је наставити.

Кад говоримо о слободи културног стваралаштва у Републици Српској, може се процијенити да је овдје слобода потпуно остварена и да српски народ може слободно баштинити своју културу, историју и традицију, говорити свој српски језик, писати своје писмо ћирилицу, имати своје виђење историје, славити своје хероје и велике личности, радовати се успјеху сопствених спортиста, туговати због несреће која је задесила српски народ нпр. на Косову и Метохији. А знамо да заједничка радовања и туговања одређују заједничку вољу припадања једној држави.

Сопствени гријехови

Најтежи процес за грађане Републике Српске је процес ослобађања од сопствених гријехова. Овај процес захтијева много разборитости, много храбрости, велику снагу вјере, велику љубав према своме народу, али много и времена и стрпљења. Ако у пет литара млијека, гдје има пет хиљада капи, успемо само једну кап отрова, имамо ли морално право да причамо о квалитету тога млијека? Не треба дозволити другима да, за наводно наше добро, одвајају отров од млијека. Млијеко треба да сами очистимо и слободно и са задовољством да га пијемо, али и да га понудимо пријатељима. Па, и непријатељима. Ако већ наше непријатеље не можемо претворити у пријатеље, онда кроз стално испружену руку добре намјере можемо настојати да се њихово непријатељство бар умањи.

Дакле, процес ослобађања српског народа се наставља и извјесно је да ће трајати још дуго времена. Дејтонски споразум као геополитички компромис великих сила и компромис босанскохерцеговачких народа крајем двадесетог вијека је смјестио Републику Српску у дејтонску Босну и Херцеговину. Смјестио је три конститутивна народа у један државни оквир са намјером идејног креатора да у будућности предузима активности како би конститутивни народи временом превазишли међусобне разлике и једног дана престали да буду оно што су вијековима били и формирали заједничку нацију - босанску.

Почетне намјере су преточене у политике које реализује политички Запад под именом међународне заједнице. Те намјере и политике се у доброј мјери поклапају са намјерама и политикама бошњачког народа. Али проблем је у томе што Срби, па ни Хрвати не прихватају такве политике. Они неће да се одрекну онога што јесу и процес формирања босанске нације виде као директну опасност по сопствени идентитет и препуштање тешко извојеване слободе и сопствене судбине у руке већинског - бошњачког народа. Они неће да престану да причају свој српски и хрватски језик како би пропричали босански. Бошњаци имају право да на свој начин посматрају сопствену слободу и у томе имају безрезервну подршку Запада, а Срби и Хрвати немају право да сопствену слободу остварују по сопственој мјери. Сукоб између погледа и трагање за заједничким не одвија се на демократски начин, кроз дијалог, кроз снагу аргумената и у доброј намјери. Пуних 28 година, од Дејтона до данас политика изградње босанске нације се реализује простом присилом, која се изражава прије свега кроз одлуке високих представника у БиХ и кроз одлуке Уставног суда БиХ, али и кроз условљавање у процесу приближавања Босне и Херцеговине Европској унији или приступања НАТО савезу. Политички Запад није изабрао пут економског напретка у Босни и Херцеговини, нпр. кроз неки нови “Маршалов план”. Није изабрао метод афирмације и стварања бољег окружења због кога би Срби, па и Хрвати зажељели да остану у државном оквиру у коме могу живјети слободно и просперитетно. Политички Запад се одлучио да према Србима води политике голе присиле, уцјењивања и изградње колективне кривице за све несреће које су се десиле на овим просторима. Они хоће да Србе виде на кољенима и понижене. Они хоће да сломе кичму, узму душу и убију дух српског народа.

Бошњаци немају довољно разборитости да и сами одбију такве политике и да кажу: “Шта ће нам понижени и фрустрирани сусједи поред нас. Хоћемо и њих и нас потпуно слободне, да у својој земљи заједнички градимо заједничку срећу”. Пристали су да на несрећи другога граде сопствену срећу.

Е управо ту БиХ губи своје шансе.

Нема времена

Присила над једним, политички зрелим и потпуно освијешћеним народом који у своме бићу носи и Светосавски завјет (како достојно живјети служећи Господу) и Видовдански или Косовски завјет (избор овоземаљске жртве ради супротстављања ропству и подаништву) направила га је даљим од БиХ данас него што је био 1995. године. Могу физички да га убију и истријебе, али не могу му убити душу, јер колективни егрегор српског народа слободу поставља изнад сопственог живота.

Мондијалистима није стало до Бога живога, а са ова два завјета Срби су у додиру са Њим, у загрљају са истином, са слободом, са правдом, са вјером, са надом, са љубављу, са добротом и са љепотом. У додиру са Господом живим осјећају се моћно и заштићено, а без Њега суза наша нема родитеља, јер постајемо једна сламка међу вихорове и сирак тужни без нигдје никога.

Да ли је могућ живот БиХ на основу дејтонског рјешења? Да ли БиХ као држава може преживјети и афирмисати се у заједници европских држава?

Све је мање времена за БиХ овакву какву гради политички Запад. Кључ живота БиХ је, ипак, у рукама њеног најбројнијег народа. Ако Бошњаци искрено желе опстанак БиХ, онда морају да одбаце све политике наметања и притисака и са емпатијом прихвате потребе других за њиховим осјећајима слободе. Демократија и емпатија, а не диктатура и побједа над другим, је чаробна формула за опстанак БиХ. Босна и Херцеговина има своју шансу ако све три народа прихвате једни друге онаквим какви јесу и постану субјекти и ковачи своје посебне и заједничке судбине, а не објекти и инструменти политика великих и бескрупулозних. Без искреног унутрашњег договора три конститутивна народа о минимуму заједничких интереса нема дејтонске БиХ ни у Европској унији.

Као што има потребу за слободом у БиХ, српски народ има потребу за слободом у заједници европских народа. Економски интерес у ропству, понизности и послушности није довољан аргумент да би се одлучио за тај пут. Партнерство и сарадња са свима - да, а подаништво и потчињеност било коме - не. Да ли је Европска унија данас заједница слободних држава и народа или је инструмент за реализацију политика Сједињених Америчких Држава? Чему се Срби и Република Српска могу надати ако би евентуално БиХ постала пуноправна чланица Европске уније?

Вриједности које декларативно баштини Европска унија уопште нису спорне. То су цивилизацијске тековине и резултат прогресивних активности човјечанства ради постизања индивидуалне и колективне слободе, правде и правичности. Али Европска унија се претворила у поданика реализације политика Сједињених Америчких Држава. Реализација туђих интереса на рачун сопствених за многе државе је дугорочно неодржива.

Критеријуми за прихватање у чланство ЕУ нису више остварене реформе и усклађени правни, економски, безбједносни и други системи, већ је главни критеријум послушност, подаништво и прихватање политика које ће дати свој допринос у геополитичком освајању ресурса истока. Кога интересују поједини мали народи у улози субјеката међународних односа? Тај субјективизам појединих држава је само сметња и препрека. Ако сав српски народ из три српске матице (Србија, Црна Гора и Република Српска) пристане да се укључи да игра у колу, које засигурно неће бити ни ужичко, ни моравац, али ни оро, ни босанско коло већ највјероватније кантри “Ујка Сема”, онда би то било добровољно пристајање на сопствено ропство и одустајање од вјековне борбе за слободу. Европска унија ће се или вратити вриједностима добровољне заједнице слободних народа или ће нестати. Уништиће је изнутра народи којима је стало до сопственог достојанства и слободе.

Да ли је могуће да БиХ и Србија истовремено постану пуноправне чланице ЕУ?

Све озбиљне реалистичке политичке теорије показују да БиХ и Србија никада неће бити пуноправне чланице Европске уније због неколико разлога. Прво, јер у Европској унији не постоји политичка воља да међу собом види ове двије државе као пуноправне чланице. Да ЕУ жели Србију међу собом, не би постојао услов о признавању Косова као самосталне државе. ЕУ је жељела међу собом грчки дио Кипра, али не и турски и тај дио је примљен у Унију. Исти критеријум би могао да буде примијењен на случај Србије, али за то не постоји политичка воља. Нема изгледа да ће се икада промијенити. Свјесни да Србија никада неће пристати на овај услов, он је зато и постављен - да закочи, а не да рјешава балкански Гордијев чвор.

Друго, зато што би се у тој заједници нашао цио један муслимански народ - бошњачки (укључујући и Рашку област), а муслимане језуити сматрају страним тијелом у Европској унији као хришћанској цивилизацијској тековини. Из истог разлога Албанија се узалуд нада. Турци су то схватили 2005. године, када су Холандија и Француска одбациле нови европски устав у коме су врата била одшкринута и муслиманским земљама. Турци су то прихватили као реалност и кренули сопственим путем, не дозвољавајући било коме уцјењивање и условљавање.

Треће, јер би се у Европској унији нашао цјелокупан српски народ, који би у геополитичком походу Запада на природне ресурсе Истока, а прије свега Русије, био значајан реметилачки фактор. Такође, у саставу Европске уније у ситуацији гдје не постоје границе између држава српски народ у цјелини би постао један политички субјекат без обзира на политике које воде државе у којима се затекао, а то би сметало појединим земљама Европске уније јер би тај субјекат могао да има превише снажан утицај.

Четврто, јер српски народ у своме егрегору носи Светосавски и Видовдански завјет који се супституционално супротставља подаништву, а слободу стављају испред живота. Та два завјета представљају кичму коју није могуће сломити.

Пето, јер је мала вјероватноћа да се Европска унија у догледно вријеме врати својим изворним вриједностима заједнице слободних народа, а већа је вјероватноћа да ће САД све више упрезати европске народе у реализацији сопствених интереса. Због тога је неминовно да се суверенистички покрети у појединим државама супротставе то­м процесу, па ће нарасти опасност од унутрашњег урушавања Европске уније. Да ли ће ствари кренути у другом, по ЕУ повољнијем правцу, у великој мјери зависиће од опредјељења Американаца између суверенизма и интернационализма које ће се показати сљедеће године на предсједничким изборима. Интернационализам Американаца, показало се, није Европској унији донио слободу и срећу, већ подаништво и штету.

Геополитичке битке, бојеви и борбе на међународној сцени се одвијају непрестано. Вријеме, као праведан судија ће неминовно пресудити ком ће опанци, а ком ће обојци, а коме ни једно ни друго.

(Аутор је магистар политиколигије и пензионисани официр)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.