Рат за ратну архиву

О хашкој архиви и њеној будућности почело се причати још прије неколико година, када је постало јасно да су при крају судски предмети који су вођени у Хагу, односно пред Међународним кривичним судом за бившу Југославију.

Тада је почела тиха борба за милионе штампаних страница, сате тонских записа, видео-снимке, фотографије, споразуме и документа који расвјетљавају дешавања у БиХ и Југославији с почетка деведесетих година прошлог вијека, у историји исписаних црвеним словима крви која је проливена на зараћеним странама. Хаг је, с друге стране, такође и чувар грађе која се односи и на данашњу Србију и Хрватску које су већ показивале интерес да буду старатељи тог историјског насљеђа.

Сарајево или Бањалука

Од момента када је постало јасно да ће Хашки трибунал престати с радом, питање гдје треба да буде похрањена архивска грађа заинтригирало је како БиХ, тако у одређеној мјери и Хрватску и Србију, а и отворило полемике о томе постоји ли могућност да она буде подијељена.

Према подацима који су ранијих година испливали у јавност, заправо се ради о око 20 милиона страница текста, односно милијардама гигабајта ако би се говорило о дигиталној форми. Још 2011. је тадашњи портпарол Хашког трибунала рекао да би висина те документације била десет километара када би се све странице наслагале једна на другу, а у Њујорку и сједиштима УН у Европи, према неким медијским наводима, рекли су да немају капацитете за чување и складиштење толике количине материјала.

Међутим, конкретно, када је ријеч о БиХ, и Бањалука и Сарајево ће, како сада ствари стоје, отпочети грчевиту борбу за вриједну историјску грађу јер и на једној и другој адреси аргументовано тврде да су они најбоља локација за то, уз напомену да не би било добро да та грађа падне у руке оних других.

Зацементиран став Републике Српске јесте да нема потребе да се разматра могућност да архива буде похрањена у Сарајеву, јер треба да буде враћена онима којима и припада, односно ентитетима.

Тако њени званичници годинама упозоравају да Сарајево није право мјесто за то због оправданог страха да би чак могло да дође и до уништавања одређених докумената.

Због тога је Република Српска већ у неколико наврата тражила да јој Хашки трибунал врати оригиналну архивску грађу, посебно ону коју су истражиоци и други узели из њених институција, али за сада су стизале одбијенице.

Тако је својевремено предсједник Међународног резидуалног механизма за кривичне судове (МРМКС) Кармел Ађијус званично одбио приједлог да документација трибунала са које је скинута ознака тајности и која је насилно одузета буде враћена Српској и да се у Бањалуци успостави информационо-документациони центар по узору на центар који је у мају 2018. отворен у Сарајеву. Он је у одговору тадашњем директору Републичког центра за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица Милораду Којићу навео да “Механизам не може свој рад и мандат који укључује и очување насљеђа Међународног кривичног суда за бившу Југославију (МКСЈ) да помири са Којићевим јавно израженим ставовима”.

“Руку под руку”

Када се говори о потенцијалној подјели хашке грађе, по принципу Српској њено, а Федерацији њено, многи дијеле став да је то немогуће, образлажући то чак и једноставним питањем - како подијелити један судски предмет кад је све испреплетено, односно да ли би то имало и смисла. Својевремено су и из америчког Националног архива писали да је архивска грађа Хага вишеслојно и дубоко “испреплетана, руку под руку” и самим тим је нераздвојива.

У сарајевској Вијећници је, с друге стране, 23. маја 2018. године отворен Информативни центар о раду Међународног кривичног суда за бившу Југославију. Тај центар, чијем отварању је присуствовао бивши предсједник МКСЈ-а Фаусто Покар, садржавао је око 400.000 докумената у електронској форми, а у оквиру центра је, како је тада речено, успостављена оригинална судница Хашког трибунала.

Истовремено је и Сребреница помињана као потенцијални чувар архивске грађе Хага, а нову причу о архиви коју посједује Хашки трибунал поново је покренуо крајем прошлог мјесеца бошњачки члан Предсједништва БиХ Денис Бећировић.

Он је током састанка са представницима те правосудне институције из Хага истакао да БиХ подржава рад и одржава пуну сарадњу са Међународним резидуалним механизмом за кривичне судове, који је преузео функције Међународног кривичног суда за бившу Југославију.

Бећировић је, наиме, секретара УН Међународног резидуалног механизма за кривичне судове обавијестио да је 26. јануара писао генералном секретару УН, предсједници Међународног резидуалног механизма за кривичне судове и предсједнику Генералне скупштине УН те затражио да архивска грађа Међународног кривичног суда за бившу Југославију буде похрањена у БиХ.

Изразио је, како је тада саопштено из Предсједништва БиХ, опредјељење да историјске околности налажу потребу да архивска грађа тог суда буде похрањена управо у БиХ, јер би била чувана и коришћена по највишим стандардима у пуној сарадњи са релевантним међународним тијелима.

Те Бећировићеве ријечи поново су пробудиле бројне званичнике Српске као и бројне организације проистекле из Одбрамбено-отаџбинског рата које су се поново, као и раније, успротивиле Бећировићевим идејама, уз поруку да за тако вриједне списе Сарајево није добро мјесто.

Архив у престоници

Похрањивање архиве Хашког трибунала у Сарајеву на захтјев Бећировића не смије да се, према посљедњим упозорењима из Републике Српске, дозволи, а један у низу разлога за то је бојазан да би смјештање архиве у Сарајеву могло да отвори простор за манипулацију том грађом, али има оцјена да би на неки начин представљало узурпирање надлежности.

Директор Архива Републике Српске Бојан Стојнић сматра да не постоји ниједна архивска институција у БиХ која би могла да прими толику количину грађе јер архиви оскудијевају с простором, а немогуће је запослити и људе који би требало само тиме да се баве.

- Ако би та грађа већ негдје требало да дође, природно је да дође у Београд јер је то суд за бившу Југославију, а у том граду постоје институције које баштине “грађу” од 1918. до 1991. године као што је Архив Југославије. Тако да би хашка грађа која се тиче цијеле Југославије, не само БиХ, већ Србије и Хрватске, требало да дође у Архив Југославије и да тамо буде смјештена - истакао је Стојнић за “Глас”.

Каже да је потребно имати на уму двије ствари.

- Шта је, у ствари, грађа Хашког трибунала? Да ли је то грађа која је настала радом суда или и доказни материјал који се ту налази? Свуда у свијету стоји да, ако се изузме одређена грађа из неке институције, конкретно, на примјер, ако из Радио-телевизије Републике Српске узмете видео-траке и снимке, када суђење буде завршено, природно је да се ти материјали врате институцији од које је и узето. Или, ако је узето нешто из Народне скупштине што је служило као доказни материјал, након суђења то буде њима и враћено. То, према мом мишљењу, не може бити грађа Хашког трибунала. С друге стране, могло би се онда дискутовати о грађи која је настала радом самог суда, али прво свакоме треба да буде враћено шта је узето, односно отимано - рекао је.

Немогуће је, сматра, све то дијелити јер тада не би могли говорити о грађи.

- То би требало оставити како би сви могли да користе, а најбоље је да буде у некој институцији која већ баштини грађу за читаву Југославију или да се дигитализује све и свакој заинтересованој страни да дигитална копија свега - закључио је директор републичког Архива.

Вршилац дужности директора Републичког центра за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих Виктор Нуждић наглашава да ће, иако су својевремено из Хага добили одговор да због, отприлике, негативног става о раду Трибунала нису пожељан сарадник у отварању информационог центра у вези са радом тог суда у Бањалуци, инсистирати да документација која је предата или насилно отета буде враћена Српској.

- Враћање архивске грађе је и став Владе и Народне скупштине Републике Српске, јер досадашња искуства говоре довољно у прилог мишљењу да би евентуално похрањивање докумената у Сарајеву могло довести и до неке врсте злоупотреба и то на начин једностраног тумачења појединих докумената или интерпретирања садржаја на погрешан начин, односно извлачењем из контекста. Уколико буде слуха и минимума добре воље, питање архивске грађе се може ријешити на начин који сам објаснио - казао је Нуждић за “Глас”.

Адвокат из Београда Горан Петронијевић, некада дио тима одбране првог предсједника Републике Српске Радована Караџића, а данас предсједник Центра за одбрану међународног права, подсјећа да је питање хашке архиве отворено још прије пет, шест година.

- Нажалост, са српске стране тада није показан баш неки посебни интерес у вези с тим шта би требало урадити с њом након што је Суд у Хагу завршио са суђењима. Нека првобитна идеја била је да се сва архива пребаци у Сарајево, где би она, наводно, била доступна свима. То се мисли на сву документацију која је у неком ранијем периоду била одузета од Хрватске, БиХ и Србије. Мишљења сам да се она мора вратити онима од којих је одузета, јер то представља историјски део архивске грађе тих држава. И никако не би смела да буде на неком трећем месту, поготово јер су могуће разне злоупотребе. Сетимо се само и да су докази о “жутој кући” напрасно нестали из архива Хашког трибунала. А замислите шта се може десити ако се сва документација пренесе у Сарајево - рекао је Петронијевић за “Глас”.

За сада нема коначног одговора, али има и оних који не искључују могућност да ова архива, ако не дође до договора, остане у Хагу или буде пресељена на неутралну локацију.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.