Пудари и табаџије отишли у заборав

Данас се све, од игле до локомотиве, производи индустријски, а већина старих заната давно је у потпуности изумрла или је сачувана као хоби појединаца.

Игле, теписи или опанци само су неки од свакодневних предмета који су израђивани ручно.

Нада Пељдић једна је од жена која и даље ужива да хекла и плете разне одјевне предмете и каже да ова врста рада смирује човјека. На њеном штанду, који се налази на градској тржници у Бањалуци, могу се пронаћи љупке хеклане стварчице за бебе, али и понешто за одрасле љубитеље оригиналних комада.

Знање нико не може да одузме

Нада Пељдић је испричала како одувијек зна да хекла. Мајка јој је показала овај посао још док је била дјевојчица.

- Ручни рад човјека смирује, тада размишљамо само о ономе што радимо, ни о чему другом - казала је Пељдићева.

Иако зна и да штрика, излаже само своје хеклане радове, а први пут је за штанд стала прије отприлике двије и по године, када је остала без посла.

- Морала сам да нађем начин да зарадим нешто, што је данас врло тешко - истакла је Пељдићева и додала да јој у ова "посна" времена продаја иде теже, али да се увијек нађе неко ко жели да купи лијеп поклон.

Све што се налази на штанду "чувара традиције" уникатно је и израђено од квалитетног конца, а и цијене су приступачне.

- Дјечије папице коштају десет марака, хаљинице од памучног конца 25, а цијена капа се, у зависности од материјала, креће између 15 и 20 марака - навела је Пељдићева.

На њеном штанду могу се наћи и шпагерице, а цијена, која такође зависи од материјала, износи између 30 до 40 марака.

- Не могу да издвојим шта ми је најдраже да хеклам, али могу рећи да ми је тешко да два пута исхеклам нешто исто - рекла је Пељдићева.

За људе који раде на тржницама каже да имају посебан ментални склоп и необичне трговачке методе.

- Многи вуку људе за рукав да продају нешто. Ја своје ствари изложим, сједнем и радим свој посао, а људи долазе, гледају и диве се - казала је Пељдићева.

О занимањима која изумиру, па и свом занату, казала је да се данас одричемо свега традиционалног, па и ручних радова.

Сматра да постоје млади људи који би жељели да плету или хеклају, али им данашњи начин живота то не дозвољава.

- Своју кћерку сам научила да хекла јер је она жељела да то научи, али нема времена да се бави тиме - рекла је Пељдићева.

Открила је да би вољела да озбиљније развије свој посао и вјерује да је све што човјек зна да уради врста посебног богатства.

- Оно што знате нико вам не може одузети - истакла је ова вриједна жена.

Казала је да до сада није имала неких специјалних наруџби, осим да исхекла нешто у различитој комбинацији боја, што је била молба муштерије из Француске.

- Тешко ми је да кажем да ли странци више од наших људи купују моју робу, али можда нисам на правом мјесту. Сигурна сам да неки људи никад не долазе на тржницу или се једноставно не крећу тим дијелом града - испричала је Пељдићева.

Иглари, гаргаше и пуцари

Иако су се у стара времена могле купити фабрички прављене игле за шивење, тешко је било пронаћи игле за низање листова дувана, игле за плетење и друге рукотворине.

Људи из села сналазили су се како знају и умију, па су куповали одговарајућу жицу и правили игле које би продавали и од тога зарађивали за живот.

Они су правили и гаргаше које су се користиле за влачање и чешљање вуне.

За одјећу, чарапе и торбе често је коришћена овчија вуна, али њу је послије шишања оваца требало рашчешљати, омекшати и испрести прије плетења.

Гаргаше су коришћене за рашчешљавање вуне, а састојале су се од двије правоугаоне плоче с ручком, на којима су у пет до шест редова били распоређени получелични зупци дужине десет до 12 центиметара. Гаргашало се тако што би се на једну плочу ставила вуна, а другом би се повлачило ка себи, као четком, док се вуна не развласи. Овај процес је коришћен да би се вуна лијепо размекшала за прело.

Да би се вуна још више омекшала, бринули су се пуцари, који су је стављали на тврду подлогу и шибали штапићима, док се длака вуне не расцијепи и постане потпуно мекана и погодна и за везове и лијепо ткање.

Затим су посао преузимале ткаље, које су имале ткалачки стан, а осим што су ткале за потребе своје породице, ткале су и за комшије за одређену накнаду. Приучавале су се уз старију жену која се бавила ткањем, да знају основати пређу и конце увући у нита.

Научити ове вјештине био је прави занат, а посао ткаље тежак је и незахвалан. Другима се није ткало за новац већ за орање, копање и друге послове.

Одјећа се ткала од вуне, а од лана и конопље ткало се платно за доњи веш, од свиле су се ткали мушки пасови и торбице за дјевојке.

Опанчари

Некада су у нашим крајевима сви свакодневно носили опанке, а разликовали су се они који се носе у цркву и на свадбе, од оних који се носе у њиву на посао.

За орање, копање и друге тешке послове људи су себи израђивали опанке од свињске и јефтине говеђе коже, а за опанке који су се носили у цркву, на свадбе и друге свечаности купована је дебела говеђа кожа.

Дјеци и сиромашним млађим људима нови опанци су се правили тек кад би се они на ногама толико распали да их више нису могли носити.

За прављење опанака малој дјеци нису се користили калупи, већ би жене то отприлике направиле. А као калуп за одрасле служила је дрвена даска у облику опанка и по њој се кројио кожни ђон. Затим би се на њему избушиле рупе, па се за остатак опанка плела вуна великом иглом.

Свака дјевојка пред удају требало је да зна како се праве опанци, да би у будућности знала себи, мужу и дјеци правити обућу и поправљати кад се прошупљи.  

Сарачи и мутавџије

Вјероватно је велики број заната којих нико више не може ни да се сјети и који су давно нестали са посљедњим мајсторима.

Један од њих је сарач, који је израђивао предмете од коже, седла, опасаче или футроле за оружје. Пудари су чували винограде, а сплавари су се бавили превозом дрвених трупаца преко воде. Казанџије су правиле казане, џезве и друге производе од бакра.

Табаџија је омекшавао вуну која је настала ткањем, а бојаџије су бојале вуну, платно, тканине и одјевне предмете. Мутавџијама су називане "плетиље" или ткачи, који су израђивали торбице од козје длаке у којима се носило вино, со, сир, хљеб. Поткивачи су биле занатлије специјализоване за поткивање коња и волова. Телефонисти нису постојали тако давно, али у ери паметних телефона не можемо замислити посредника који успоставља везу између два саговорника.

Писари

Писар, дијак или ћата је древно занимање особе која зна да чита и пише. Тај посао је некада био врло цијењен, јер је било мало писмених људи, а познавање писма се сматрало великом вјештином. У прва три вијека хришћанске списе нису преписивали професионални писари, већ релативно писмени припадници хришћанских заједница, што је повећавало могућност грешака. Почетком четвртог вијека рукописе су почели преписивати професионални писари, а у сљедећим вијековима преписивање хришћанских текстова постало је дужност монаха.

Кујунџија

Кујунџије су биле занатлије који су израђивале или преправљале накит и ситне украсне предмете од сребра, злата и других племенитих метала.

Овај занат је био врста умјетности, јер је подразумијевао инвентивност, вјештину и прецизност. Као и код данашњих златара најчешћи производи су му били прстење, бурме, шнале, брошеви, наруквице, огрлице и слично.

Некад се све правило ручно и коришћен је прост алат, а данас златари користе високу технологију и разне врсте драгог камења.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.