Први мај без печења и пјесме

Повод тој одлуци био је крвљу угушен штрајк 40 хиљада чикашких радника, 1. маја 1886. године. Они су тражили три осмице: осам сати рада, осам сати одмора и сати сати за културно уздизање. Тог крвавог 1. маја у сукобу са полицијом погинуло је 200 радника, осморица је осуђена на смрт вјешањем, јер су наводно бацили бомбу те тако усмртили седам, а ранили 67 полицајаца.

Традиционално, већ неколико деценија, синдикати у Републици Српској организују првомајске свечаности и радничка окупљања по излетиштима, пропланцима, обалама ријека, бањама, шумама. На тај дан радничка класа слави у знак сјећања на оне који су прије једног вијека дали животе и изборили се за радничку правду. Борба против неправде, залијева се, као што је обичај пивом, ракијом и соковима, уз обавезно гошћење прасећим и јагњећим печењем са ражња.

Економска криза, стечајеви, беспарица и осјетно нестајање средњег  сталежа, учинили су да радничка класа у Српској ове године 1. мај дочекује у суморној атмосфери. У синдикатима нико не размишља о организованим прославама и без прогнозе метеоролога најављују првомајско вријеме биће, кажу синдикалци, облачно са тугом током свих нерадних празничних дана.

- Каква прослава, нема пара за то. Ја бих најрадије организовао штрајкове за 1. мај, јер радници никад теже нису живјели ни имали мање пара - тврди предсједник Конфедерације синдиката РС Обрад Белензада. Сличан одговор добили смо и од предсједнице Савеза синдиката Републике Српске Ранке Мишић која каже да није вријеме за славље и да нема новца за организовање великих прослава.

- Вјероватно ће као и прошле године поједини синдикати у предузећима и општинама, организовати прославе и ручак у природи - рекла је Ранка Мишић.

Најоданији поклоници 1. маја су чланови Удружења "Јосип Броз Тито", који су на обали Врбаса најавили организовани ручак и првомајски уранак у знак сјећања на радничку класу, као вјечни симбол борбе против силе и неправде.

- Некад су синдикати за 1. мај правили велике прославе на оближњем Трешњику, Шибовима и другим излетиштима у околини Бање Луке. Пекло се у једном дану по 80 јагњади и исто толико прасића, димиле су се роштиљске кобасице и ћевапи. Точило се пиво и сокови. Веселило се и младо и старо. A сада, нема ништа. Наши синдикати су затајили, не занима их радничка класа.

Синдикални функционери сједе у својим канцеларијама и шефују, а за 1. мај ће вјероватно отићи на Мраковицу и тамо направити своју приватну  синдикалну забаву, само за одабране - каже за наш лист предсједник Удружења "Јосип Броз Тито" Мирко Раца.

Раца истиче да је криза свима, али ни под којим условима не би пропустио обиљежавање 1. маја, јер тај дан је симбол радничке побједе над угњетавачима.

- Немамо пара за печење и скупе ђаконије, али направићемо скроман "партизански пасуљ и чорбу" у природи и дружити се - кажу у Удружењу "Јосип Броз Тито".     

Након Октобарске револуције, Први мај је постао државни празник бившем Совјетском Савезу, а потом и у другим комунистичким државама. Као државни празник га је установила и Хитлерова Њемачка.

Због комунистичких конотација, у СAД се раднички покрет одрекао Првог маја, и као празник рада слави први понедјељак у септембру.

Светац и празник

Настојећи Првом мају одузети његов историјски значај  Католичка црква је 1. мај прогласила Даном светог Јосипа - заштитника, радника. Конгрес Друге интернационале одлучио је да се 1. мај обиљежава демонстрацијама. У Француској, на примјер, само у Паризу је учествовало више од 100.000 радника на протестима. У нашој земљи прве демонстрације одржане су 1906. године. Након Првог свјетског рата 1. мај почео се славити у знаку борбе за очување свјетског мира.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.