Прва бразда Јордана Стевановића

И он је, као и његов књижевни вршњак, имао десет година када је заорао своју прву бразду - умро му је отац Aлександар, Леко, а прва Јорданова бразда била је на њиви Мекоте. Ручак на орање донијела му је мајка Танкосава.

- За Видовдан сам добио свједочанство о завршеном четвртом разреду, а девети дан послије тога на пречац умро ми је отац. Било нас је четворо дјеце, још два брата и сестра. Сви млађи од мене. Да невоља буде још већа, педесете године прошлог вијека биле су неплодне. Владала је глад. Браћа и сестра били су сићушни, као пилићи. Требало их је прехранити. Није било друге - дохватио сам се плуга и волова, па на орање стрњика послије жетве пшенице - каже Јордан.

Прича тече даље: орачеве руке нејаке, плуг испада из бразде, волови навикли на чврсту Лекину руку, па плуг вуку по Мекотама гдје они хоће, али мали Јордан није испуштао ручице. И њега су вукли орањем. Враћао је волове у бразду, опет се вукао за плугом... Тако до поднева. Дјечакова упорност је побиједила тврдоглаве волове - Јорданов плуг више никада није искакао из бразде. Чак ни када су га касније вукли ухрањени коњи и јаки трактор. Бразда је је увијек била дубока и права. И родна.

Посматрао је ту муку сиротог дјечака комшија Живан Крсмановић, дјед његове будуће супруге Маше, па је укућанима рекао:

- "Онај Лекин малишан биће кућеван и добар домаћин". Не испушта плуг из руку, а тако чине само домаћини".

Прошле су гладне педесете и обавеза предаје хране држави. Јордан се замомчио и опасао се снагом. Његове њиве више нису биле удовичке. Посне и са мало жита - поново су постале домаћинске, као што су биле и док му је отац Леко био жив. Како тада, тако и дан данас. Постао је домаћин, како је предвидио и дјед Живан.

- Волио сам књигу, али нисам могао наставити школовање... Имам књига више него све куће заједно у мом крају... Читам доста... A требало је подићи моје птиће - сестру Добрилу и браћу Љубу и Драгића. Мајка ми је била на великој помоћи. Успјели смо. Сестра Добрила и најмлађи брат Драгић живе у Београду, Љубо је био трговац, сада пензионер у Осечини. Имају честите породице. И не кајем се што сам остао у селу. Нипошто! Дјеца и унучад живе у Ваљеву. Кћерка Бранка је економиста, а син Бранко је инжењер агрономије. Имам пет унука, пет дединих љепотица. Поносан сам и на снајку Милку и зета Миладина... О првој мојој бразди остало је да се само приповиједа, казује Јордан.

 Послије ове приче Јордан је заћутао. Било је очито да пребира успомене. Покаткад би зажмурио. Ваљда му тада надођу јаче, па им се покушава одупријети.

Можда су и ријечи дједа Живана биле пресудне да његова најстарија унука Машинка - Маша у деветнаестој години пређе с једног на друго брдо у Братачићу - са Крсмановића на Стевановића ћувик. Удала се за вршњака Јордана.

Било је то прије тачно 50 година - 1. новембра 1959. године. Од првог часа прионули су на посао - сада су најугледнији домаћини у Подгорини. Нова кућа, зграде, машине, стока, пуни амбари жита, пушнице меса, а у бурадима у подруму на стотине литара чисте шљивовице препеченице.

- Било је тешко, али смо све ово постигли слогом. Никада међу нама није било ружне ријечи. Ни са нашом родбином. Дјевери и заова имају своје куће и породице, али сам срећна када нам дођу. Волим их као да су ми дјеца. Уз мене и Јордана су и одрасли - каже Маша.

Педесет година послије, 1. новембра 2009. године, у Стевановића дворишту окупила се родбина - слави се златна свадба. Све рођени до рођеног. И кумови су дошли. Више од стотину гостију. Точи се препеченица - "јордановача:, како је овдје зову. На трпези и ића и пића. Најмлађа унука Јана нацртала на листу папира од свеске срце и раширене руке. Написала је: - "Бако и деда, волим вас оволико!".

У прочељу трпезе нови, стари младенци Маша и Јордан. У почетку мало срамежљиви, а када Милорд из Осечине из своје хармонике извуче милозвук свиленог конца и пред "младенце" стиже торта у облику броја педесет, Јордан полако, као да тражи нешто давно загубљено, из џепа извади прстен и стави га вјерној супрузи на средњи прст лијеве руке.

Обома су потекле и сузе радоснице, али их нису имали када брисати - унуке, кћерка, син, снајка и зет загрлише их. Биле су им то најискреније честитке. Онда су прилазили сви "свати" редом по старјешинству и роду.

Први новембар ове јесени у Подгорини, родној и плодној, у селу Братачићу са највећим шљивицима у Србији, био је лијеп и сунчан дан. Увече је била ведра ноћ, а из Стевановића куће пјесма и хармоника чули су се све до јутра.

Тако и треба, јер су Јордан, Лекин нејаки малишан, који није испуштао плуг из своје прве бразде на Мекотама, и Маша, унука Живана Крсмановића - постали кућевни и прави домаћини. Род су изродили и за пола вијека заједничког живота испунили све људске и божије законе. И то честито и побожно.

Здравица

Када је умирио успомене, Јордан се насмијешио и наздравио чашицом ракије: "Да сте живи и здрави година сто. Све буде и прође. О добром се говори, тегобе се памте и ријетко помињу. Такав је живот на нашем бијелом свијету".                                                   

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.