Прилог за разумијевање сукоба на истоку Европе: Како је наста(ја)ла украјинска нација

Покушаћемо да издвојимо основне закључке аутора који су од значаја за разумијевање развоја и ширења украјинског националног идентитета и политичке свијести до краја Првог свјетског рата а с циљем да увидимо неке од дубинских узрока данашње трагедије у источној Европи.

Аутохтоно становништво Галиције и Буковине, области данас подијељених између Украјине и Пољске односно Украјине и Румуније, крајем 19. вијека себе је називало “Русинима”, у званичним документима, на њемачком језику, називано је “Рутенима” (дие Рутхенен), док је међу његовом интелигенцијом све више прихватан украјински етноним. Међу русинским становништвом Закарпатја, украјинска идентификација готово да није била позната, а чиниоцем политичког живота Аустро-Угарске, украјинство је постало кроз политичке странке које су основане до почетка 20. вијека на простору Галиције и Буковине. Водећи украјински политичар у Галицији постао је Константин А. Левицки, а у Буковини Николај Н. Васиљко. Међу око 3 380 000 Русина Галиције (подаци из 1914), насупрот русофилском политичком правцу, чији носилац су били грко-католички свештеници и конзервативни кругови, стајао је украјински правац подијељен на народовце и радикале. Народовци су сматрали Русине дијелом јединственог украјинског народа који је настањивао простор “од Карпата до Кавказа”, стварајући тако од њима потпуно непознате Подњепровске Украјине идеализован национални мит. Надахњујући се књижевним стваралаштвом Тараса Г. Шевченка (1814-1861), настојали су да саздају књижевни језик на основу народног говора, а у већински пољском Лавову су оснивали културна друштва. Радикални правац је као своје упориште сматрао сељачке масе којима је нудио идеју немарксистичког социјализма.

Ширење

Средином 19. вијека, ријеч “Украјинац” на простору Галиције се употребљавала не у етничком већ у партијско-политичком значењу. Један од првих који је Галицијане тако назвао у етничком смислу био је главни идеолог радикалног покрета, професор Кијевског универзитета Михаил П. Драгоманов док се та пракса раширила током посљедње деценије 19. вијека путем штампе. Министарство спољних послова Русије 1913. располагало је информацијом о томе да двије трећине галицијске интелигенције “исповиједа украјинско учење”. Украјинска свијест се најтеже ширила међу сеоским русинским становништвом. На том пољу су радиле просвјетне и посебне војничке организације, а често је идентификација становништва зависила и од њиховог парохијског свештенства. Значајан је био и рад омладинских удружења, међу којима је најпознатија била “Млада Украјина”. Ове организације су биле антиклерикално настројене, залажући се за оснивање универзитета и потискивање цркве из сфере образовања. Парадоксално, један од главних чинилаца украјинске националне консолидације на простору Галиције постала је управо грко-католичка црква. Наиме, након што је грко-католицизам током 19. вијека био забрањен у Русији, галицијски Русини су постали највећа етничка група на свијету која је исповиједала ту вјеру. Иако је међу грко-католичким свештенством било много русофила, виша црквена хијерархија није дијелила такво расположење. На тај начин је грко-католичка црква постала предодређена да временом прерасте у украјинску националну цркву. Треба нагласити и то да још није постојала јасна свијест о потпуној различитости русинског и украјинског идентитета. То се најбоље одражавало кроз тада присутну формулацију “Русин-Украјинац”.

Први свјетски рат донио је значајне новине у погледу развоја украјинског покрета, а самим тим и националног идентитета. Током рата, центар украјинског покрета је постао Беч у коме су се нашле редакције галицијских и буковинских листова, привредне, просвјетне и друге организације. Украјинска штампа је, уз снажне изјаве лојалности Бечу, доказивала како једино независна Украјина, која би укључила и Подњепровску Украјину, може да заштити Европу од “експанзије московског племена”. Украјински интелектуалци и јавни радници су настојали да докажу како ту улогу не може да оствари обновљена Пољска. На тај начин је до изражаја, поред антируске, долазила и антипољска компонента украјинског политичког покрета и националног идентитета. Најактивнији учесник ове полемике са украјинске стране био је доцент Лавовског универзитета, географ Степан Л. Рудницки. Украјински политичари су подвлачили да се они, за разлику од Пољака, залажу за “истинску аустрификацију источне Галиције” а лист “Дило” је писао како Украјинци једини међу словенским народима Аустрије симпатишу Нијемце и како су далеко од панславистичких расположења. Захтјеви за националним универзитетом, “штитом против руског империјализма”, појачали су се након отварања пољског универзитета у Варшави, новембра 1915. године.

Симболика

Окупирана подручја током рата била су поље за ширење па и наметање пожељног, руског или украјинског идентитета. О отпору који се јављао према руској управи на подручју Галиције и Буковине, најбоље свједоче ријечи њемачког фелдмаршала Аугуста фон Макензена који је након заузимања Лавова 22. јуна 1915, писао да ни у једном граду није наишао на тако топао пријем. Русини су чинили 8,7% укупног броја војника аустроугарске армије и били су много лојалнији од Чеха и нарочито од Срба. Авангарду украјинског покрета на фронту представљао је изразито антируски добровољачки легион (“Українські січові стрільці” – УСС), који је имао важан симболички и пропагандни значај. Припадници легиона су се називали насљедницима “козачких витезова”, а битку за узвишење Маковку, први њихов судар са руском војском априла 1915, упоређивали су са битком код Маратона, стварајући тако украјинску националну симболику.

Усљед разних уступака Пољацима, украјински политичари су се све више окретали према Берлину, трагајући за новим покровитељем у ратним околностима. Временом се показало да је Први свјетски рат представљао “вододијелницу” између лојалности украјинских политичара Хабзбурзима и тежње ка стварању независне државе. Било је очигледно да је Беч чинио уступке Украјинцима или Пољацима у складу са властитим потребама, диктираним првенствено стањем на фронтовима. Нови, неочекивани обрт донио је пад царизма и проглашење Украјинске Народне Републике (УНР) након Октобарске револуције, на дијелу територије Руског царства. Украјинци Галиције и украјински политичари су са одушевљењем дочекали Брест-литовски мир 3. марта 1918, а тај дан је проглашен за “Празник мира и украјинске државности”. За украјинску самосвијест од значаја је била још једна краткотрајна творевина, Западно-украјинска Народна Република (ЗУНР), проглашена 13. новембра 1918. године на простору источне Галиције, сјеверне Буковине и Закарпатја као одговор на распад Аустро-Угарске и покушај стварања властите државе. Стварање и крах ЗУНР су се одразили на цијело наредно покољење, коме су припадали и украјински националисти Степан А. Бандера и Роман Ј. Шухевич.

Видимо да је украјинско идеолошко-политичко насљеђе настало у некадашњим источним дијеловима Аустро-Угарске тј. у данашњој западној Украјини обиљежено сучељавањем са руском идејом и руском државом. То насљеђе у великој мјери обликује идентитет савремене Украјине, долазећи до изражаја утолико више уколико званични кругови те земље инсистирају на “декомунизацији” и отклањању “руског утицаја”.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.