Приче са планине: - Михољско љето на Тари
Јесен увијек закасни на планину Тару. Прво својих дахом зачара бојама шуме у низинама Мокре Горе, Кремана и Биоске а онда се полагано ушуња у буквике и брезике прапостојбине келтског бога Тара остављајући за собом сребрнасто-жућкасти траг.
Она онда невидљивом снагом и канyама ранојесењег мраза прошара ливадама и некадашњим пашњацима, офарба траву одлазећом сивом бојом, повије посљедње планинске цвјетиће, а остави, као знак добре воље, љубичасте, усправне каћуне који свједоче да је овдје само прије неколико дана било царство трава и љековитог биља.
Јесен се подвуче под нахерене пастирске колибе тражећи дах живот у њима и под њима, а кад остане празних руку онда им пошаље снагу вјетра да шкрипи раскламитаним прозорским окнима, свира на зарђалим шаркама на вратима или давно нагнутим капијама од облица смрчевине.
Пастирске колибе расуте по благим брежуљцима, у прикрајку ливада, у сјенци буковине и стољетних смрча, поред сеоских путића и у хладовини старих бреза свједоче да је овдје, само прије педесетак година пулсирао живот, да је врило као у чобанском казану, да се млијеко точило бакрачима а сир био основна намирница за ознојене косибаше и преплануле чобане.
Смјењивале су се у овим грађевинама од стољетне боровине генерације становника Мокре Горе, Кремана, Биоске или села вишеградског краја Тасића, Велетова, Црнчића, Стоца и Станишевца.
Овдје на Тару, на бескрајне и непрегледне ливаде долазило се средином јула, кад мириси трава највише опијају, долазили су домаћини са пет-шест синова, исто толико кћери да покосе отежале пашњаке, прихране стоку и обезбиједе им сигурну зимницу.
У предвечерје посљедњег дана Михољског љета затичемо на Тари домаћина Драгана Шарчевића из Кршања док му жена, пред колибом, полива воду да опере косу.
- Овако смо се купали ми момци и дјевојке некад кад смо се, послије напорне вишедневне кошевине и купљевине сијена, припремали да одемо на сеоски вашар на Сјенокос. Овдје нема прехладе и кијавице, овдје оштар ваздух убија бациле и бактерије а кајмак који мирише на планинске траве је прави лијек против болештина - каже Шарчевић.
На планини затичемо и Милинка Турудића Мокрогорца који је дошао да насијече дрва, и то од јавора.
- Овдје се љети боравило од јула до октобра и првог снијега. Храна се спремала у колибама на огњишту, спавало се на сијену или палачама а радило сваки дан осим кад је црвено слово. Било је овдје љети на стотине домаћинстава и чељади и на хиљаде оваца, говеда и коза - прича Турудић.
Домаћин Драгутин Николић, један од четворице усамљеника који овог љета на планини чувају овце и козе и тумарају њеним пространствима прича о торњим колибицама од лучевине.
- У тој колибици с кровом на двије воде може при нужди спавати двоје. Грађена је на саоницама и премјештана код торова како би чобани ноћу штитили стоку у њима од вукова и медвједа - присјећа се Николић и каже да оне сад служе само као споменици и свједоци неких прохујалих чобанских времена.
Кустурица
Кроз скоро замрло срце планине прошле године је режисер Емир Кустурица "пробио" пут од Мећавника до Митровца, стазама којима се само коњима и воловским запрегама могло доћи до колиба и ливада.
Сад је све више оних који на лакши начин могу уживати у чарима ове прелијепе планине обасјане "зубатим" сунцем у смирај овогодишњег топлог и пријатног Михољског љета.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
