Прича најстаријег становника семберског села Aмајлије

БИЈЕЉИНA - Деведестдвогодишњи Бранко Ивановић најстарији је мјештанин села Aмајлије. Иако је крочио у десету деценију, здравље га још увијек добро служи.

Мало слабије чује, мучи га помало астма, али најважније му је, каже, да може да се креће и да обиђе имање. Даље од куће обично се вози бициклом који још увијек вози, а повремено оде и у посјету пријатељима и родбини у селу.

- Никада нисам ни пио ни пушио. Сваки дан започињем шољом топлог млијека и углавном се храним млијечним производима - открива деда Бранко тајну дуговјечности.

Када прича о свом животном путу он напомиње да је у протеклих девет деценија било и добра и зла.

- Некада се живјело лијепо, некада лоше. Прије су била тешка времена. Јела се проја, дрвеним кашикама са синије, више смо били гладни но сити, а земља се обрађивала уз помоћ коња и волова - присјећа се.

Бранко је као и многи Семберци у Другом свјетском рату био у заробљеништву у Њемачкој. Овај период живота био му је, међутим, како каже, најбољи.

- 1941. године сам мобилисан и био сам 15 дана у рату. Вратио сам се кући и онда сам заробљен па сам отишао у Њемачку. Да тада нисам отишао до сада бих сигурно иструнуо. Био сам тамо четири и по године. Било је добро. Газда ми је био добар, није ме тјерао да много радим. На вријеме једеш, на вријеме устанеш, а радио бих и код своје куће. Ништа ми није фалило - казује деда Бранко своју заробљеничку причу и додаје да је у то вријеме, прије више од пола вијека, народ био задовољнији и смиренији. Са сјетом одмахује руком и додаје да су сада људи нервозни, да омладина трчи негдје а да ни сами не знају за чим и гдје журе.

Деда Бранко се женио два пута. Првог сина добио је 1941. године, развео се од супруге, а у другом браку добио је кћерку и сина који је погинуо. Кћерка му се удала и има свој дом, а деда Бранко данас живи са унуцима Предрагом и Драганом, праунуком Слободаном, снајама и чукунунуком Предрагом. Цијелог живота Бранко се бавио пољопривредом.

Са четворицом браће обрађивао је породично имање од 50 хектара земље, које им је касније одузето. Ишао је и на надницу, а обрађивао је и туђу земљу која се узимала под аренду. Данас, каже, има само једну жељу - да га смрт нађе у покрету.

- Бојим се само да се не напатим, да ме нека тешка болест не снађе. Да ми је да паднем с "точка" у шанац да се не мучим. Не жалим ни за чим, свим сам се задовољио, свашта преживио, још само да не умрем непокретан у кревету - прича кроз осмијех овај живахни старац.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.