Празник за очи и душу

Сам долазак код Чурчића био је више него необичан, не по некој неуобичајеној појави већ по самом призору онога што смо први пут видјели, бар на просторима Семберије. У питању је величанствен призор уређеног простора препуног разноразног биља, фонтана, столова, клупа..., као да су из периода наших предака.

О Чурчићевој етно-збирци довољно је рећи да је много боља од етно-поставке у бијељинском Градском музеју, а такво мишљење дијеле многи који су је видјели, што потврђује и књига утисака у којој су само ријечи похвале за оно што Чурчић скупља и радо показује пријатељима и заинтересованим пролазницима. Мир и тишина, оаза за одмор, релаксацију и уживање у правом смислу тих ријечи су нешто што би осјетио свако ко проведе бар мало времена на Чурчићевом имању.

- Опредијелио сам се да овако нешто направим у дворишту гдје сам рођен, јер желим да ово подсјећа бројне генерације на нека прошла времена, времена када сам ја то доживио, а тога више нема. Сада нигдје не можете видјети нешто од старина, запреге, санке за снијег и многе друге предмете - рекао је Чурчић.

У његовој етно-збирци, како каже, налазе се ствари и предмети с краја 19. и почетка 20. вијека, између осталог, старинске пегле, ваге, сатови, преслице, шифоњер, бешике, народне ношње, везени столњаци, плуг, старински кревет са правом сламарицом, те бројни старински предмети за домаћинство.

Међу већином предмета старих преко 100 година, посебно се истиче аутомобил Чурчићевог ујака, који је произведен давне 1907. године.

На зидовима у етно-галерији су бројне фотографије које Чурчића сјећају на његове родитеље, породицу, те бројна документа и папири која га вежу за његов живот, а највише за дјетињство због чега чува свеске из основне школе, па чак и путне карте из периода док је студирао у Београду, свједочанства његове мајке.

- Овдје се враћам у дане дјетињства. Сељачко дијете свашта проживи и доживи, кошење пшенице и дјетелине, окопавање и сијање кукуруза. То су упечатљива сјећања - каже 58-годишњи Чурчић, биосистематичар који је докторирао у Београду на Биолошком факултету, а професор је већ 27 година.

Према његовим ријечима, свака воћка, кућа и помоћни објекти, гдје се налази његова етно-збирка, подсјећају га на родитеље и на некога из уже фамилије.

- У мојој ботаничкој башти налазе се биљке које сам донио из њихових природних станишта. Покушао сам да им направим бољи угођај, јер се бринем о њима. И биљке су жива бића као и ми сви. Неке од њих донио сам са Романије и других подручја - нагласио је Чурчић.

У његовој ботаничкој башти, између осталог, налазе се оман,   матичњак, зечји трн, дивизма, бијели и црни сљез, тимијан, мајчина душица, а све су обиљежене са два имена, њиховим научним називом али и по називу препознатљивом за обичног човјека.

Ту су и прелијепе палме, те цикаси, родендрони, олеандери, бегоније, око 400 ружа међу којима се посебно по љепоти истичу руже зване "стаблашице".  Чурчић каже да у његовом дворишту цвијећа има током цијеле године.

- Осим њих, ту се налази и доста четинарских биљака, које су се овдје адаптирале, иако четинари више воле камен и планинска подручја. Између осталог, овдје имам "панчићеву оморику", те гинко билоба, дуговјечно дрво које може живјети хиљаду година и порасти до 40 метара. Надам се да ће нека генерација видјети ту биљку овдје када она буде висине 40 метара - рекао је Чурчић.

Стара стабла крушке

Осим бројних стабала шљиве, јабуке, кивија, лимуна,  више сорти винове лозе, у Чурчићевом дворишту налазе се и два стабла крушке која су стара, како каже, више од једног стољећа, а и дан-данас рађају и имају богат род.

- Све што сам постигао у животу, постигао сам захваљујући родитељима, а посебно мајци, која ме је као дјечака одвела са њиве да би ме уписала у пети разред основне школе, која није била обавезна послије четвртог разреда - додао је Чурчић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.