Правила из прошлог вијека стварају хаос у медијимa

Ова област у Српској није дефинисана још од 1997. године, када је измијењен Закон о јавном информисању, који је иначе усвојен почетком деведесетих година. Тај закон, сматрају стручњаци, представља копију истовјетног закона из бивше Југославије, који након тога нико није ни покушавао осавременити, прилагодити новим околностима. Он је доста штур и недоречен, те већину ствари није регулисао што многи, нарочито јавне личности и политичари, злоупотребљавају и подносе тужбе против медија и новинара за клевету.

Предсједник Клуба новинара Бањалука Синиша Вукелић каже за “Глас” да политичари често злоупотребљавају недостатак закона или непотпуне законе.

- Они то користе да не дају информације или да дају непотпуне или нетачне информације. Када новинари нешто објаве, користе судске спорове против њих и то угрожава ионако економски тежак положај редакција у РС - истиче Вукелић.

Тврди је да је неопходно израдити сет закона из области медија те унаприједити Закон о приступу информацијама о јавног значаја.

- Потребно је уредити систем демантовања вијести, као у Србији, односно да медији нису дужни објавити комплетан деманти, већ само аргументоване чињенице те да не морају преносити нечије мишљење и неслагање с текстом. Осим тога, Закон о јавном информисању не познаје ни интернет портале као медије па то остаје неуређено - каже Вукелић.

Истиче да је неопходно скратити рокове за достављање информација медијима те наглашава потребу увођења казни за одговорна лица у правним лицима за недостављање информација.

- Без уређеног законског основа и потпуних закона ствара се окружење у којем је тешко функционисати. Посљедице трпе грађани, јер не добијају потпуне и правовремене информације. Проблем је што имате и поплаву лажних портала и свако се представља као новинар, јер има мишљење о нечему - додаје Вукелић.

Бањалучки адвокат и потпредсједник Народне скупштине Републике Српске Милан Петковић такође наглашава да је неопходно урадити сет закона из области медија, али и измијенити Закон о заштити од клевете.

- Одговорни новинари који раде свој посао добро често трпе због оних који не хају за посљедице и законе па преносе неистините вијести. Потребно је заштитити медије који имају импресум и у којима се зна ко је оснивач, главни уредник и новинари - сматра Петковић.

Поручује да нажалост постоје медији без импресума и о којима нема података ко стоји иза њих и они најчешће износе нетачне вијести и зато нико не одговара.

- С друге стране, када неко пренесе њихове вијести упада у замку и чини клевету, док ти који су то изнијели не сносе никакву одговорност. Треба на сваки могући начин елиминисати преношење и изношење нетачних информација - каже Петковић.

Према његовим ријечима, потребан је и Закон о електронским медијима да би се зауставило оснивање портала без података о њима који наносе штету свима.

Новинари често морају да одговарају, јер су само пренијели вијест да је неко ухапшен па тако тај наводно “оклеветани јадник”, који је провео с лисицама на рукама неколико часова, често тражи да му се плати оштета због помињања имена.

Петковић појашњава да је тешко дефинисати да ли неко изношење информације представља клевету или не и да су ту често и судови у дилеми.

- Управо због лоше законске уређености судови доносе различите пресуде. Позивају се на одлуке Европског суд за људска права који је заузео праксу шта је јавни интерес, а шта приватни и оно што је неповредиво. То је код нас потребно уредити много боље и прецизније да би новинари тачно знали шта представља клевету, а шта је преношење информација - казао је Петковић.

Нагласио је да се он залаже за измјене закона, али не и да клевета постане кривично дјело, јер би се могла вршити одмазда према новинарима. Ипак, сматра он, мора бити уведен већи степен одговорности на медијској сцени.

Потпредсједник Удружења новинара Републике Српске Данијел Симић већи проблем види у судској власти него у непрецизним и непотпуним законима када је у питању медијска сцена.

- Наше судије Закон о клевети примјењују као да су у питању само штампани медији те праве штету регистрованим порталима. Наше судство суди на неподесан и непрофесионалан начин, а норме које користе су јако растегљиве. Од тога профитирају порталоиди који нису регистровани - вели Симић.

Наглашава да је законско регулисање рада медија “мач с двије оштрице”, јер се лошим рјешењима може угушити јавна ријеч и слобода говора.

- У нашим законима тужбу за клевету може покренути свако, али ту је опет проблем судске власти, која би требало да правилно одлучи које ствари су за суђење, а које су само губљење времена. Јавне личности и оне које су предмет интересовања јавности су склоне да вас туже и за преношење информација или за изјаве других људи о њима. То не би смјело тако да буде - каже Симић.

Сматра да је потребно законски уредити начине преношења туђих вијести и фотографија.

Новинари истичу да с обзиром на честе злоупотребе непотпуних закона не остаје простора да се баве истраживачким новинарством, јер свако помињање неугодних тема и информација често завршава са тужбом за вратом, а у неким случајевима и масницом на оку или разбијеном главом.

Србија

За разлику од Српске, Закон о јавном информисању и медијима у Србији је веома добро дефинисао ту област и увео одредбу информисања о питањима од интереса јавности. Та одредба каже да свако има право да истинито, потпуно и благовремено буде обавијештен о питањима од јавног значаја те да се путем медија објављују информације, идеје и мишљења о појавама, догађајима и личностима о којима јавност има оправдан интерес, без обзира на начин на који су прибављене информације, у складу са одредбама овог закона.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.