Постоји ли лојалност у фудбалу?

Још од 1893. године када је основан најстарији тамошњи фудбалски клуб Ђенова постоји нераскидива веза цијелих породица са “бубамаром” и са великом страшћу навијачи иду на стадионе. За Италијане је то ствар одгоја, а у свих 20 регија колико има ова европска земља локални клубови ствар су поноса. Ипак, оно што их разликује од већине осталих спортских средина јесу њихови играчи, односно легенде које своју каријеру неријетко заврше тамо гдје су и започели.

У свакој регији постојали су фудбалери који су оставили неизбрисив траг, чије име има ореол божанства. И мање је важно је ли Сицилија или Ломбардија, Калабрија или Лигурија, многи дјечаци се поистовјећују са легендарним фудбалерима. Тако је и на Сардинији, гдје је најбољи голгетер Италије свих времена Луиђи Рива постао легенда Каљарија, иако је каријеру започео у локалном Лењану, али је показао пут лојалности, јер никад није прешао у “велики” клуб, а могао је.

Неколико је примјера оних који грб клуба никад нису мијењали. Маестрални дефанзивци Франко Барези и Паоло Малдини и “принц Рима” Франческо Тоти, прије свих, остали су вјерни до краја каријере.

А како је било играти у Италији и шта за Италијане представља фудбал испричао је за “Глас Српске” штопер добојске Слоге Милан Милановић, који је у свом дебију за Палермо чувао Антонија ди Наталеа, а играо је и против бројних других великих звијезда попут Ђорђа Кјелинија, Андрее Пирла и Ђанлуиђија Буфона.  

- Италијани и фудбал су уско повезани, то је велика љубав људи према клубовима, генерално према фудбалу. Сваки клуб има своју легенду која је оставила неизбрисив траг и која није хтела да мења средину иако је могла да игра у европским великанима. Међутим, ту љубав никакав новац није могао да прекине и зато их људи тамо још више цене и воле и остали су иконе тих клубова и дан-данас. Имао сам срећу да играм са Фабрисиом  Миколијем који је легенда Палерма, играо сам  против легенде Болоње Марка ди Ваја, против Алесандра дел Пјера и ти моменти су незаборавни - казао је Милановић.

Италијански фудбал са краја 20. и почетка 21. вијека имао је посебан шмек, а дале су га управо легенде који су своју вјерност показали па макар и по цијену испадања у серију Б.

Спортски новинар Давид Павловић наглашава за “Глас” како је велика ствар да играч остане у једном клубу цијелу каријеру, јер на тај начин постаје идол и легенда те примјер оданости у том клубу, лиги и фудбалу. 

- Млађи могу много научити од њих. Таквих је мало било прије, а сада их је још мање. Фудбал је бизнис, тржиште, клуб је фирма, фирма себи тражи боље раднике, радници боље фирме и услове. Играчи иду за новцем. Чак и да остану у једном клубу до краја каријере, одиграће још једну сезону негдје због новца, којег није никада доста - казао је Павловић.

Да један играч буде вјеран римској “вучици” цијелу каријеру, као што је то  био “принц Рима” Франческо Тоти, а да је свјетска класа то је данас незамисливо, а још мања је могућност да одбије највеће свјетске клубове као што је мадридски Реал. Павловић наглашава да те појаве у свијету фудбала више нема.

- Данас је то тешко, могуће је једино ако сте неки просјечан играч или резервни голман па сте цијелу каријеру ту, али ако говоримо о Италији, ако сте играч на цијени прије или касније добићете понуду која се не одбија. У неким другим лигама имамо примјер попут Томаса Милера који је цијелу каријеру у Бајерну, али када говоримо о лојалности и даље су примјер играчи из старије генерације, а питање је шта нам доноси отворено тржиште свих крајева свијета и на који начин би неко желио остати негдје до краја каријере - додао је Павловић.

Било је пуно примјера који су цијели живот провели у једном клубу, а онда тек једну или двије сезоне одиграли у другом. Примјер је актуелни тренер Роме Данијеле де Роси, који је “Олимпико” замијенио “Ла Бомбоњером” играјући за Бока јуниорс. Ђанлуиђи Буфон, иако је потекао у Парми, постао је легенда Јувентуса, јер је са тим клубом играо чак и у другој лиги. На крају је и њега зов новца одвео у Париз Сен Жермен.

У другим земљама мимо Италије, још су рјеђи примјери играча који су цијели живот остали вјерни једном клубу. Рајан Гигс у Манчестер јунајтеду или Карлес Пујол у Барселони су стога добили посебан статус у својим срединама.

Стадиони

Милан Милановић истиче да стадиони из деведесетих година имају нешто посебно, а навијачи у Италији праве сјајну атмосферу. 

- За мене је фантастичан стадион Палерма “Ренцо Барбера” и ту је атмосфера увек врућа. Наравно још бих навео стадионе Барија и Наполија, али и стадион “Ђузепе Меаца” - рекао је Милановић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.