Посљедње лађарево сидриште

Тешо је имао на периферији Раче, близу баре Саравашнице, кућу на спрат. То је у његово вријеме била права ријеткост. Имао је краву Шаруљу и велики крошњати храст. Када је пред Други свјетски рат сишао с брода - отишао у пензију - ријетко је излазио из дворишта. Сједио је у хладовини храста и читао лист "Политику", који су му доносили лађари из Београда.

Пред сами рат Тешо је, по обичају, сједио под храстом, а дјеца из Велиног Села ишла су у Рачу. Занесена причом, дјеца су без поздрава прошла поред лађара, а такав дјечији немар био је право светогрђе у патријархалној Семберији. Из групе пришао му је један дјечак Славко Лукић, па му, као старијем и како су обичаји налагали, пољубио руку и назвао му Бога. Стари матроз је оцијенио да је то домаћинско дијете, па се онда са његовим оцем Гајом договорио да му завјешта имање, а да га овај сахрани и уклеше ријечи које он буде одредио.

Тешо није дуго живио! Нека есесовска јединица 1944. године попалила је Сремску Рачу, а онда прешла ријеку Саву, па крвави пир наставила и на лијевој обали ријеке Саве. Становништво Раче је успјело избјећи, али су есесовци ухватили Тешу под његовим храстом, заклали га и закопали. Ухватили су и неку жену из породице Исајиловића, одсјекли јој дојке и умјесто њих поставили двије главице црног лука, па се онда поново вратили у Срем.

Тешину погибију његовом брату Мији у Велином Селу, такође самотњаку, "јавила" је крава Шаруља - прекинула је штрангу којом је била везана, уплашена претрчавши до Мијине куће близу три километра. Шаруља прије тога никада није била у Мијином дворишту. Велинци су знали да се нешто догодило Теши, па су се одмах, превођени његовим братом, упутили у Рачу - нашли су га плитко затрпаног у некој јами. Мртвом бећарини из земље штрчали су велики бијели бркови...

Гајо Лукић је испунио обећање - сахранио је Тешу, али је у доњи дио споменика уклесао епитаф: "Овдје лежи Тешо Ерић, стара лађарина, тешка бећарина. Спомен подиже крава Шаруља."

Средином прошлог вијека поред њега руски емигрант Николај Кузњецов, са пријатељем Јовом Aдамовићем из Броца, сахранио је и подигао споменик земљаку Ивану Туркулу. Када се упокојио и Николај, познат у Семберији као Никола Рус, Велинци су га сахранили поред Ивана и Теше.

Николај Кузњецов је и у брочанском гробљу подигао споменик земљаку из мајчице Русије Петру Зуљкову, а док је био млад и здрав имао је пиљарску радњу у рачанској луци. Никола Рус је све до смрти носио једино одјећу по руској кроју - рубашку, сиву козачку доламицу, црне панталоне и угланцане руске чизме. Љети је носио руску шапку, а зими велику, напријед широку шубару са високим врховима на крајевима. Имао је дугу бијелу браду.

Иван Туркул - Рус скупљао је љековите траве. Умро је у дубокој старости сједећи и пребирајући траве на кладама на бившем Шарића млину у Броцу.

У овом селу живио је још један руски емигрант Aлексеј Воробијев, по семберски Aлекса Рус. Био је столар, оженио се Српкињом и имао је двије кћерке, које су га и сахраниле. Aлекса Рус у Семберији има доста потомака, док су Николај и Иван - путници без рода и порода.

Нико не зна из ког су дијела Русије били ови честити, вриједни и тихи људи. О томе никада нису ни причали. Самовали су и туговали за пространим завичајем. Вјероватно су били са неке велике руске ријеке - Волге или Дона - јер су све до смрти били на обали ријеке Саве, која их је, недвојбено, подсјећала на матушку Русију.

Сада су "усидрени" у велинском гробљу - лађар Тешо Бећарина, невољници, прогнаници са руских степа Иван и Никола - свјетски путници.

Мир пепелу њиховом.                                                                     

  **************

 Када је пред Други свјетски рат Тешо Ерић сишао с брода - отишао је у пензију. Сједио је у хладовини храста и читао лист "Политику", који су му доносили лађари из Београда.

 **************

Гајо Лукић је испунио обећање - сахранио је Тешу, а у доњи дио споменика уклесао епитаф: " Овдје лежи Тешо Ерић, стара лађарина, тешка бећарина. Спомен подиже крава Шаруља."

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.