Послије снимања бубњеви
Власеница је почетком деведесетих година прошлог вијека имала омладинско аматерско позориште, које је у то вријеме играло и драму Душана Ковачевића "Свети Георгије убива аждаху" .
Дјелић" тога, како сам каже, био је и Власеничанин Родољуб Станишић, тада не слутећи ни у сну да би 15 година касније са братом Драгољубом могао да буде актер једног од највећих подухвата српске кинематографије, рађеног по истоименом тексту.
A мјесто међу статистима Драгојевићевог филма браћа Станишићи добили су сасвим случајно. У правом моменту задесили су се на правом мјесту, лаконски објашњава Родољуб.
Савез параплегичара регије Банат у прољеће 2007. године организовао је у Зрењанину сусрете инвалида на које су позвани и чланови Удружења грађана за помоћ особама са инвалидитетом "Светионик" из Власенице. Делегацију инвалида из Власенице предводио је предсједник Родољуб Станишић, а члан екипе био је и његов млађи брат.
Сусрети у Зрењанину, као и сви сурети ове врсте, протицали су у радној атмосфери, али и интензивном дружењу људи који су имали и те како много тога да кажу о властитим искуствима и проблемима.
- У једном тренутку, док сам сједио са колегама и разговарао, дође Драгољуб и онако, без "увода", каже ми долази овамо! Питам шта је, вели ништа не питај већ одмах дођи. Немам појма о чему се ради, али откуд знам, можда је нешто озбиљно. Ми долазимо тамо, сједе троје-четворо људи, видим да су озбиљни и да су из неке посебне бранше - присјећа се Родољуб.
И било је озбиљно. Људи из Драгојевићеве екипе "снимили" су Станишиће и без двоумљења оцијенили да су момци "подобни" за "Светог Георгија".
Ипак, клица сумње да ће добити своје мјесто у филму у Станишићима је потрајала дуго, све до љета 2007. године, када су и званично, након прелиминарних припрема и договора, добили позив за снимање.
За Станишиће статирање у филму Срђана Драгојевића представља остварење животног сна. На премијери у београдском Центру "Сава" сусрели су старе другаре из филмске екипе. Било је то, кажу, феноменално дружење.
- Жеља би ми била, наравно, да се наше појављивање на великом платну не заврши само на овоме. Вољели бисмо да имамо још неких ангажмана, али то није до нас. Мени је, као и мом брату, у сваком случају било јако битно да смо ми дио овог филма - каже Родољуб.
Од дијела хонорара, који је био веома пристојан, Родољуб је купио електричне бубњеве. Годинама је прижељкивао да их има, али није имао новца.
- Практично кроз једну, испунио сам себи двије жеље. Сада, када год сједнем да свирам бубњеве, знам да их имам захваљујући том филму - истиче Родољуб Станишић.
Власеничани браћу Станишић знају и са општинског паркинга. Ту им је радно мјесто и од тога живе. У пословним "водама" знају их и као агилне активисте у невладином сектору.
Снимање
- Први пут долазим у Белу Цркву. Немам представу како изгледа, али чуо сам за Жикицу Јовановића Шпанца и то да је ту пуцао на неког жандара. Филмски сет био је постављен на Делиблатској пешчари, гдје је сниман "Ко то тамо пева" и неки други филмови. Долазак, смјештај, узимање "мјере" за костиме, а онда и упознавање са екипом. Први познат лик, мени иначе веома драг, којег сам упознао био је Миомир Радовић Пиги, човјек који се читав живот професионално бави каскадерством - сјећа се Родољуб Станишић.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
