Послије Олује дежави у ремској тишини

Почетком Другог светског рата Aнка је имала 14, а Боја непуну годину више. Рат је беснео већ другу годину када су их усташе, сваку из свог села, Aнку из Војнића, а Боју из Мрачеља, одвеле у логор Стара Градишка. Одатле су транспортоване на привремени рад у Немачку, у фабрику оружја код Хамбурга.

У Југославију су премештене после ослобођења у лето 1945. године, а када судбина пише романе, ту није крај. Нису се виделе пуних 50 година, а онда их је живот спојио у сремској варошици Инђији. Поново су прве комшинице. 

О ужасима које су преживеле у усташком логору у Старој Градишци ни једна ни друга не причају. Страхоте ни седам деценија касније нису избледеле и само њихово помињање превлачи преко лица старица сенке које захтевају да сва питања о томе пресахну.

Страх је толико велики да је Aнка једва пристала да разговара са новинаром "Гласа Српске", а и када смо успели да је убедимо, није хтела да каже своје презиме. Те податке сазнали смо посредно.

- У логор у Старој Градишци одведене смо 1942. године и тамо смо провеле скоро четири недеље. Требало је радника у Немачкој, па нам је Павелићева влада издала пасоше. Покупили су старије девојке и млађе жене и пребацили у Нову Градишку, одатле смо, ошишане наћелаво, одведене у Марибор - почиње причу Aнка, мршава, сувоњава старица која, и поред свега што је преживела, није изгубила сјај и осмех у очима.

Каже да невољко о свему томе прича, јер "кога то сада занима, када онда, када јој је требала помоћ, када су се вратиле из ропства, није никога било.

- Да је у Градишци потрајало још који месец, сигурно бисмо умрле - каже, а Боја само потврдно климнула главом, без гласа.

Када су стигле у Немачку, у конвоју чије величине не могу и не желе да се сете, сурово и без милости, одвајали су сестре, познанице које су се чврсто држале једна уз другу.

- Није их било брига. Настала је дрека, кукњава, одвајали су породице, али се нико на то није освртао. Само су жене одведене у фабрику оружја, барута и муниције, која се налазила 30 километара од Хамбурга - прича Боја.

Наредне три и по године две девојке са Кордуна радиле су у фабрици, по осам сати, а рад је био организован у три смене. Имале су по један оброк дневно.

- Некада у ропству нисмо ни јеле. Једна векна хлеба на нас пет, два кромпира у љусци и то је за цео дан - кажу.

A посао је био тежак, испарења отровна, стални надзор полицајца који их је у почетку спроводио до фабрике и назад, сат времена хода по зими, жези, киши, лапавици...

Уместо ципела, на ногама су имале обућу са дрвеним ђоном и крпеним делом одозго, који се лако натопи и нога у њима смрзне чим температура мало падне.

Пред крај рата, причају оне, учестала су савезничка и руска бомбардовања фабрике. Њима то није сметало, имале су утисак да им се тада ништа не може догодити, јер "то су наши"! Фабрика је била скоро уништена.

Ослобођење је стигло 1. маја 1945. године. Енглези су ушли у логор.

- Када су стигли, реклу су да нас је 113 - каже Aнка.

И када су помислиле да је њиховим мукама дошао крај, као хладан туш стигло је обавештење да не могу кући јер је пруга оштећена.

- Енглези су нам рекли да не смемо да идемо преко руске територије, јер ће нам украсти ово мало робе што смо имале у коферима. Можеш да мислиш? Знали смо да лажу, они су се борили заједно, али нису били у великој љубави - казују шапатом, скоро у поверењу.

Током три наредна месеца пруга је поправљена, а сваку ноћ фабрика бомбардована. Више нису ишле на рад, али и поред тога што није било жичане ограде, стражара и пушака, живот у логору није био много бољи. И даље су биле гладне.

Једнога дана, енглески војници су зашли по собама, у којима је  спавало по 14 до 16 жена и рекли им да се спакују.

У Либеку су смештени у композицију са 99 вагона и кренули пут Загреба. Од Загреба до Карловца су се некако превезле, а онда су пешке прешле последњих 26 километара до Војнића. Стигле су кући.

И ако би неко помислио да се ту животопис две Кордунке завршава, преварио би се, иако њихови животи више нису били блиско повезани.

Aнка је наредних седам година радила у руднику мангана да би "добила тачкице и могла да купи храну и одећу", а онда се 1952. године удала и са мужем отишла у Бачку. У потрази за бољим животом, сместила се 1960. године у Инђији. За Боју више није чула.

A онда "дежаву"! Стигао је још један рат и Боја је 1995. године у "Олуји" са породицом кренула са Кордуна у избеглиштво. Пут их је водио у кићени Срем. У Инђију.

- Ту смо годину дана остали код рођака, онда смо шест година били под киријом, а када смо прикупили нешто пара, одлучили смо да купимо кућицу - каже Боја.

Тражили су кров над главом и када су чули да се продаје скромна кућа са окућницом, дошли су да је виде. Није могла ни да наслути да је то кућа коју је Aнка са мужем купила пре 40 година када је стигла у Инђију, а касније поред ње, на истом плацу, сазидала нову.

- Одмах смо се препознале. Нема ту шта да се прича - уз широк осмех казују Aнка и Боја.

Данас су прве комшинице, разговарају о ономе што је прошло, јер "о напретку више не причају" и свакога дана одлазе једна код друге.

- Ја сам сада сама, па Боја чешће дође, а њени је грде - каже Aнка и намешта фризуру да се фотографише.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.