Политичка мисао Војислава Коштунице

 Интелектуалац највишег ранга, високе културе и разноврсних знања, он је као ријетко ко од његових савременика успоставио равнотежу између теоријских начела и видова њихове практичне конкретизације. Тако је тихо и ненаметљиво, овај увијек разборити човјек, установио модел националног дјеловања који превасходно произлази из културног обрасца кога обликују начелност, спремност на дијалог и компромис, свијест о снази и широком дејству јавно изговорене ријечи, одупирање суровој политичкој прагматици која у свему види брзи ефекат и непосредну партијску и личну корист.

Да би се разумио Коштуничин политички лик, неопходно је узети у разматрање и његов научноистраживачки рад те изражено интересовање за српску културу и живо осјећање традиције. Његов укупни рад могао би се подијелити на ова четири периода: 1. до увођења вишестраначја у Србији, кога најбоље репрезентује књига “Страначки плурализам или монизам”, настала у коауторству са Костом Чавошким, а чије се прво издање појавило 1983. године; 2. активно учешће у страначком и парламентарном животу Србије у посљедњој деценији двадесетог вијека (Коштуница је један од оснивача Демократске странке, а затим предсједник Демократске странке Србије, од оснивања па до одласка са њеног чела 2014. године); 3. скоро читава прва деценија двадесетог вијека, када обавља највише државне дужности (предсједник СР Југославије од 2000. до 2003. и предсједник двију Влада Србије од 2004. до 2008. године); 4. од “враћања мандата народу”, државничког геста који није забиљежен у новијој политичкој историји српскога народа, до данас (опозиционо дјеловање до одласка из политике, а затим, тек спорадично, али увијек запажено и добро промишљено иступање у јавности).

Свеукупну каријеру Војислава Коштунице, овдје сасвим условно раздијељену, снажно повезује и упечатљиво обиљежава једна нит: непрекинути национални рад, како је Коштуница написао за Слободана Јовановића, на кога се често позива и о коме је са посебним разумијевањем мислио и писао.

Увид у тематско-проблемски регистар Коштуничиних радова и књига прилично прецизно открива тежишне преокупације и кључне вриједности за које се залаже. У текстовима научног карактера он се бави уставним правом и политичком филозофијом, док би се за читав његов опус могло без задршке констатовати да је посвећен  проблемима слободе и демократије. И наслови његових књига то рјечито потврђују: “Политички систем и опозиција”, “Страначки плурализам или монизам”, “Угрожена слобода”. Неколике Коштуничине књиге настале су из матице драматичних историјских кретања и политичких процеса у којима је директно судјеловао. У њима је формулисана његова национална мисао на којој се темељила државничка политика коју је заступао и спроводио (књиге “Одбрана Косова”, “Између силе и права”, “Зашто Србија а не Европска унија”, Политичка неутралност или Европска унија”).

За разумијевање политичке мисли Војислава Коштунице књига под насловом “Српско и демократско становиште” је од вишеструке користи. Она садржи укупно седамнаест текстова објављених у распону од скоро тридесет година. Ријеч је о предавањима, предговорима књигама, бесједама, политичким чланцима, пригодним обраћањима те обимнијим текстовима са наглашеним портретистичким елементима. Раздијељена је у двије цјелине. Иако тако не изгледа на први поглед, оне су у чврстој вези и на један дубински и суштински начин књигу чине компактном. Прва носи наслов  ИЗАЗОВИ и садржи текстове који су тијесно везани за политичке токове и историјска кретања, али који имају одмак од уско политичких садржаја и обрађују тематику далекосежног значаја, националног и државотворног. Друга цјелина означена је насловом ЛИЧНОСТИ и обједињује радове о великим интелектуалцима, истакнутим ствараоцима  те о црквеним великодостојницима.

Унутрашња демократија је штит, посебно за мале земље, јер, у демократски устројеном поретку,  притиске није могућно персонализовати, већ о налозима и уцјенама одлучују институције. Према томе, српско и демократско становиште су у органској вези, јер се ради о вриједностима које се подупиру и међусобно осмишљавају. Одговорна национална (државотворна) политика мора почивати на сагласју ова два становишта. Одбрана националних интереса је циљ, а демократија средство, па је, сљедствено томе, демократија у интересу српског народа, каже Коштуница. Свака врста ауторитарног стила владавине и развлашћивања институција слаби одбрамбену моћ малих држава, нарочито у ситуацијама њихове угрожености.

Коштуничин текст “Искуство државотворне политике” има сва обиљежја националне платформе, настале из богатог искуства, личносне постојаности и разноврсних знања.

Само се на основама унутрашње сагласности, противне сваком раздору и подјелама, могу бранити национални интереси. Услов за то је демократско друштво, а демократија највиша вриједност која брани мале народе. Изложени непрестаним нападима на брисаном простору глобалистичког свијета, они су знатно рањивији ако нису устројени према начелима демократског поретка. Зато Народна скупштина мора бити мјесто политичког одлучивања. Није могућ национални опстанак ако се народи не боре за своје интересе и ако за то нису спремни да плате и одговарајућу цијену. То је политичка реалност и за најмоћније свјетске силе, каже Коштуница. У Србији, али и српској политици, без нарочитог прикривања “поунутрашњује” се колонијално становиште, које у крајњим наумима води ка промјени националне свијести. То се нарочито огледа у културној политици.

Текстови у другом дијелу књиге “Српско и демократско становиште”, и када нису студије расправног карактера попут оних о Милану Гролу и Слободану Јовановићу, имају видна портретистичка својства. Војислав Коштуница има способност да и у пригодном обраћању издвоји неко одређујуће својство личности о којој говори. Како код овог човјека ништа није насумично и без свестраног промишљања, тако су и личности о којима мисли и пише одабране по одређеним унутрашњим сагласјима са Коштуницом. Поред поменутих Грола и Јовановића, ту су још текстови о Јовану Дучићу, Живку Топаловићу, патријарху Павлу, митрополиту Амфилохију, владики Атанасију и Милану Радуловићу.

Сви ствараоци о којима пише Коштуница, изузимајући црквене великодостојнике, били су макар у једном периоду свога живота укључени у политику. Био је добар обичај код Срба да угледни писци и умјетници преузму високе државне дужности којима су се посвећивали “не површно већ предано, не неодговорно већ одговорно, не из каријеристичких већ из патриотских побуда у најдословнијем смислу речи”.

Људски, политички, национални и стваралачки лик Војислава Коштунице доминантно одређује висока мјера моралности и личног достојанства. Он је преданост општим пословима схватао у најправославнијем значењу, као служење своме народу. Ријечи Драгише Васића, које је једном приликом цитирао, веома су блиске овом смјерном и увијек одмјереном човјеку: “Ма шта предузимали, потребно је да се, пре свега, упитате: не косе ли се Ваше амбиције са оним што представља општи интерес. Не заборавите никад да се из љубави према себи стварају све несреће, сви јади, све беде на свету. У своме животу ја сам видео многе најбоље ствари да пропадају само зато што су људи више волели себе него што су волели јавни интерес”.

Политичка мисао Војислава Коштунице риједак је примјер лијепог сагласја његових теоријских становишта и непосредног учешћа у политичком животу. Он је по свему био “државни човјек”, како је за Слободана Јовановића наглашавао пјесник Јован Дучић.

У свему што је радио Коштуницу је руководило оно, њему тако драго “осећање дубоке дужности” које је формулисао Слободан Јовановић, најприсутнији аутор у његовим текстовима. Близину своме народу није испољавао баналном фамилијарношћу, чија извјештаченост рачуна на брзу и јефтину корист, већ спремношћу да се одговорно и посвећено обављају повјерене дужности, и бризи над демократским садржајима националних институција.

У националној политици Војислав Коштуница је посвједочио један морални образац који се у нашем времену чини незамисливим. Колико смо данас далеко од тог модела, толико смо удаљени од најбољих политичких и националних традиција нашег народа. Толико смо далеко од себе самих! Кад се једном оконча ова свађалачка епоха и посвемашна некултура, кад у јавном простору напокон утихну прости и упрошћени гласови, то ће постати бјелоданије него што се данас чини!

(Из поговора књизи Војислава Коштунице “Српско и демократско становиште”, која ускоро излази у издању Центра за српске студије из Бањалуке)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.