Политичка каријера дуга 62 године

Винстон Леонард Спенсер Черчил, како му је пуно име, рођен је 30. новембра 1874. године у мјесту Оксфордшир. Године 1893. је из трећег покушаја успио да положи пријемни за Краљевску војну академију у Сандхерсту, коју је завршио 1895. године, а као официр британске војске борио се 1897-1898. године против устаника на сјеверозападу Индије.

Политички ангажман

Прве политичке наступе имао је 1890. године као говорник на скуповима конзервативаца. Неуспјешно се кандидује као члан Конзервативне странке за посланика у британском парламенту, а послије неуспјеха на изборима постао је ратни дописник у Другом бурском рату. Био је заробљен од стране Бура али је успио да побјегне. Брзо се вратио у Јужну Aфрику гдје се придружио Јужноафричкој коњичкој регименти са којом је учествовао у неколико бруталних и крвавих битака.

Черчил се касније вратио у Олдхем и искористио стечени публицитет да се кандидује за мјесто у парламенту и буде изабран на општим изборима 1900. године. То је био успјешан почетак његове политичке каријере дуге 62 године као представника у Доњем дому парламента од 1900. до 1922. године и од 1924. до 1964. године.

Иако је на почетку своје политичке каријере био члан Конзервативне странке 1904. године је због свог противљења заштитном опорезивању морао да пређе у Либералну странку. Био је, између осталог, на функцијама државног подсекретара за колоније, предсједник Одбора за трговину, први лорд Aдмиралитета, министар муниције, државни секретар рата, државни секретар за ваздухопловство, а 1924. године је постављен за министра финансија.

Други свјетски рат

Када је Рамзи Мекдоналд формирао Националну владу 1931. године Черчил није позван да у њој учествује. У том тренутку нашао се на најнижој тачки у својој дотадашњој политичкој каријери. У овом периоду углавном се бавио писањем и јавним иступима у којима се жестоко противио идеји о независности Индије.

Убрзо је његову пажњу привукао брзи успон на власт Aдолфа Хитлера у Њемачкој. Почетком тридесетих година 20. вијека Черчил је био један од ријетких политичара који је био свјестан опасности коју Хитлер представља.

По избијању Другог свјетског рата Черчил је постављен за првог лорда Aдмиралитета и организовао је напад на њемачке снаге у Норвешкој. Упркос неуспјеху операција у Норвешкој 1940. године Черчил је изабран за премијера и формирао је владу састављену од представника свих политичких странака. Черчил је успоставио и одмах заузео додатну функцију министра рата.

Први говор који је Черчил одржао као премијер остао је запамћен као један од његових најбољих говора. Черчил је имао 12 састанака на највишем нивоу са Френклином Рузвелтом који су резултирали доношењем Aтлантске повеље, прве европске стратегије, Декларације Уједињених нација као и других ратних и политичких одлука. Руси су га због упорности и тврдоглавости назвали "британски булдог".

Черчил је био један од главних учесника преговора који ће поново исцртати послијератне границе у Европи и Aзији. Упркос успјешном вођењу рата, неки Черчилови поступци изазвали су контроверзу.

Послијератни период

Иако је значај улоге Черчила у Другом свјетском рату био неспоран, успио је да створи многе непријатеље у својој домовини јер се јавно успротивио бројним популарним идејама као што је обезбјеђење здравственог осигурања и бољег школовања што је изазвало велико незадовољство у народу. На првим послијератним изборима Черчил је претрпио тежак пораз. Послије пораза лабуриста на општим изборима 1951. године поново је постао премијер. Била је то трећа влада коју је формирао и у којој ће остати све до своје оставке 1955. године. Његова унутрашња политика међутим остала је у сјенци читаве серије спољнополитичких криза.

Черчил је 1953. године добио два важна признања: проглашен је за Витеза подвезице (поставши сер Винстон Черчил) и добио је Нобелову награду за књижевност.

У јуну исте године Черчил је доживио мождани удар. Због лошег здравственог стања повукао се са политичке сцене 5. априла 1955. године али је задржао положај канцелара Универзитета у Бристолу. Черчил је 15. јануара 1965. године доживио још један мождани удар и преминуо је девет дана касније 24. јануара 1965. године. Његова сахрана била је највеће окупљање државних представника из више од 100 земаља.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.