Поезијом људе позивала да буду добри и племенити

Била је пјесник, приповједач, романсијер, писац за дјецу, а повремено се бавила и превођењем, махом поезије, са руског, словеначког, бугарског и француског језика.

Објавила је око педесет књига поезије, пјесама и прозе за дјецу и омладину, приповједачке, романсијерске и путописне прозе.

Дјетињство и младост

Десанка је била најстарије дијете Михаила, учитеља, и Драгиње. Одмах послије њеног рођења, Михаило Максимовић добио је премјештај, па се породица одселила у Бранковину код Ваљева.

У Бранковини је Десанка провела дјетињство, а у Ваљеву је завршила гимназију.

Студирала је на одјељењу за свјетску књижевност општу историју и историју умјетности Филозофског факултета у Београду. Послије дипломирања, најприје је радила у Обреновачкој гимназији, а затим као суплент у Трећој женској гимназији у Београду. У Паризу је провела једну годину на усавршавању као стипендиста француске владе. Након што је од 3. септембра 1925. године радила око годину у учитељској школи у Дубровнику, прешла је поново у Београд гдје је радила у Првој женској гимназији.

Једна од њених ученица била је и Мира Aлечковић која је такође постала пјесникиња и блиска Десанкина пријатељица.

Почетком августа 1933. године Десанка се удала за Сергеја Сластикова са којим није имала дјеце.

Почетком Другог свјетског рата је отишла у пензију, али се у службу вратила 1944. и у истој школи остала до 1953. године односно до коначног пензионисања.

Путовала је широм тадашње Југославије и имала велики број пријатеља међу писцима и пјесницима. Међу њима су били Милош Црњански, Иво Aндрић, Густав Крклец, Исидора Секулић, Бранко Ћопић и многи други.

За дописног члана Српске академије наука и умјетности изабрана је 17. децембра 1959. године, а 16. децембра 1965. за редовног члана.

Књижевна дјела

Своје прве пјесме Десанка је објавила 1920. године у часопису "Мисао".

Њена поезија је и љубавна и родољубива, и полетна, и младалачка, и озбиљна и осјећајна. Неке од њених најпопуларнијих пјесама су: "Предосећање", "Стрепња", "Пролећна пјесма", "Опомена", "На бури", "Тражим помиловање" и "Покошена ливада".

Чувши за стријељање ђака у Крагујевцу 21. октобра 1941. пјесникиња је написала једну од својих најпознатијих пјесама "Крвава бајка" - пјесму која свједочи о терору окупатора над недужним народом у Другом свјетском рату, а која је објављена тек послије рата.

Најчешћи мотив у поезији Десанке Максимовић била је љубав, и њена ријеч, однос према свијету и филозофија су и сами били пјесничке природе. Њена поезија одликована је читавим обиљем нових алитерација и рима. Њено основно пјесничко гесло је било да поезија треба да буде разумљива, јасна, искрена, отворена према човјеку и животу.

Многе њене пјесме представљају позив људима да буду добри, племенити, поносити, постојани, да поштују људе другачијих увјерења и начела, мишљења, боја и вјера, и да буду строги према својим манама као и према туђим. Од свих вриједности у животу она је кроз своје пјесме посебно истицала слободу, оданост, храброст, доброту и некористољубље.

У каснијем периоду њеног живота, лирика Десанке Максимовић је добила нешто смиренији и тиши дух. Њена поезија, приповијетке, романи, књиге за дјецу превођени су на многе језике, а њене поједине пјесме налазе се у антологијама поезије.

Признања

Десанка Максимовић добила је велики број књижевних награда а међу њима и Вукову (1974), Његошеву (1984), награду AВНОЈ-а (1970)... Изабрана је и за почасног грађанина Ваљева. Прво признање добила је 1925. године наградом за пјесму "Стрепња" на конкурсу часописа "Мисао".

Године 1988. одликована је наградом "Златни вијенац" македонских Вечери поезије у Струги у сарадњи са UNSECO-ом. Влада Србије је 12. фебруара 1993. донијела одлуку да се њено име и дјело трајно обиљеже оснивањем Задужбине Десанке Максимовић која додјељује награду "Десанка Максимовић".

Поводом стогодишњице њеног рођења, UNSECO-ов словенски пројекат прогласио је за личност културе у 1998. години. Споменик Десанки Максимовић откривен је 23. августа 2007. године у Београду у Ташмајданском парку.

Десанка Максимовић је преминула у својој 95. години у Београду, а сахрањена је у Бранковини.

Споменик

У Ваљеву је још за њеног живота подигнут споменик Десанки Максимовић који је 27. октобра 1990. године открио Матија Бећковић. Пјесникиња је мало негодовала због овог чина, али су је убиједили да је то само споменик поезији са њеним ликом.

Сабрана дјела

Најкасније до краја ове или почетком идуће године из штампе ће, послије деценијског чекања, изаћи сабрана дјела Десанке Максимовић. Сабрана дјела биће штампана у десет томова, на чак 12.000 страница.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.