Поезија пуна снажних емоција и љубавне туге
Aлекса Шантић један је од најпознатијих српских пјесника, представника новије лирике. Рођен је 27. маја 1868. године, а највећи дио свог живота провео је у родном Мостару.
Био је и један од оснивача културног листа "Зора", као и предсједник Српског пјевачког друштва "Гусле" у Мостару, које узима за програм његовања пјесме и развијање националне свијести. Ту се упознао и дружио са познатим пјесницима тог доба Светозаром Ћоровићем, Јованом Дучићем, Османом Ђикићем и другима. Сарадник листа "Голуб" постао је 1887. године, а потом и "Босанске виле", "Нове Зете", "Јавора", "Отаџбине". Био је изабран и за првог потпредсједника мостарског пододбора "Просвете".
Пјесничко стасавање
Након што му је отац умро, старање о Aлекси Шантићу преузео је строги стриц. Имао је два брата Перу и Јакова, те сестру Радојку, која се удала за његовог пријатеља Светозара Ћоровића. Живио је у трговачкој породици у којој нису имали разумијевања за његов таленат. Послије завршетка трговачке школе у Трсту и Љубљани вратио се у родни Мостар.
У његовом пјесничком стасавању највише удјела су имали пјесници Војислав Илић и Јован Јовановић - Змај, а од страних пјесника најважнији утицај је имао Хајнрих Хајне, кога је и преводио с њемачког језика. Своју највећу пјесничку зрелост Шантић достиже између 1905. и 1910. године, када су и настале његове најљепше пјесме.
У Женеву је отишао 1902. године, али је тамо једва "издржао три седмице; у наивној пјесми "Ја не могу овде" он је простосрдачно завапио како не може да поднесе туђину. Мостар га је 1907. године изабрао "као једног од своја четири представника" за прву скупштину Народне организације.
Ратови
Током 1908. је почео да озбиљно поболијева, најприје од камена у бубрезима, а послије, иза Првог свјетског рата, од тобопарализе. За вријеме анексионе кризе био је, са Светозаром Ћоровићем и Николом Кашиковићем, пребјегао у Италију и ставио се на располагање српској влади, као што ће то поновити и 1912. године, на почетку Балканског рата.
У току Првог свјетског рата затворен је као талац и у два пута понављаној парници оптуживан због својих пјесама. По завршетку рата изабран је у Мостару за члана Српског одбора.
Стваралаштво
Шантић се врло млад заљубљује најприје у Славонку Aнку Томлиновић, кћерку сиромашног фотографа, дошљака, коју на крају оставља под притиском своје православне породице. Нешто касније помало резигнирани Шантић упознаје и Зорку Шолина, младу и богату Мостарку, која због интереса своје прагматичне породице напушта пјесника, остављајући му још једну рану на срцу.
Шантићева поезија пуна је снажних емоција и љубавне туге. Она показује пјесника снажне емоције, елегичног тона и мелодичног израза, који је остварио низ пјесама дубоке инспирације и доживљеног тона. Женски ликови који се појављују у Шантићевим пјесмама окићени су ђерданима и изазовни су, али ипак скривене љепоте. Његова поезија је базирана на вјеродостојном искуству у стварном животу.
Друга пјесничка тема имала је родољубни карактер. У неким од својих најпотреснијих пјесама Шантић пјева о патњи оних који заувијек напуштају отаџбину и одлазе у туђи свијет ("Остајте овдје", "Хљеб"), док у другим пјесмама наглашава патњу као важан историјски моменат ("Ми знамо судбу"). Протест против мучне садашњости налази се често у његовим пјесмама. Једна од њих је указивање на тешку народну биједу проузроковану непријатељским пљачкањем - као, на примјер, у пјесми "О, класје моје" из 1910. године.
Шантић је преминуо 1924. године у родном Мостару од туберкулозе, тада неизљечиве болести.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
