Поезија племенитог и отменог родољубља
Милан Ракић, заједно са Aлексом Шантићем и Јованом Дучићем, спада у највеће српске пјеснике.
Овај пјесник, академик, позоришни критичар и дипломата био је члан Српске краљевске академије и предсједник српског ПЕН клуба.
Многи га сматрају једним од најзанимљивијих српских пјесника с почетка XX вијека. За собом је оставио невелик опус, али је у српској књижевности оставио велики траг као пјесник модерног сензибилитета, који је у поезију унио нове квалитете - интелектуалну скепсу и песимизам, сензуалност и иронију.
Педесетак пјесама које је објавио спадају међу највише
домете српске лирике с почетка XX вијека.
Породица и школовање
Рођен је у Београду 30. септембра 1876. године. Потиче из угледне београдске породице. Његов отац био је Мита Ракић, министар финансија 1888. године, а мајка Aна је ћерка академика Милана Ђ. Милићевића.
Био је ожењен Милицом, ћерком Љубомира Ковачевића.
Основну школу и гимназију завршио је у Београду, а право у Паризу. По повратку са студија ступио је у дипломатску службу, у којој је био скоро до смрти. Изабран је за дописног члана Српске краљевске академије 18. фебруара 1922, а за редовног 12. фебруара 1934.
Дјела
Ракић се својим првим пјесмама јавио у "Српском књижевном гласнику" 1902. године. Потом је објавио двије збирке пјесама (1903. и 1912), које су и публика и књижевна критика најодушевљеније поздравили. Већ у првим пјесмама се јавио као оформљен пјесник.
Имао је велику библиотеку и преводио је Игоове "Јаднике".
Написао је мало, свега око педесет пјесама и доста рано је престао да пише.
Ипак, његове малобројне пјесме одликују се највишим умјетничким особинама и представљају врхунац у изражају оне пјесничке школе коју је основао Војислав Илић.
И он је пјесничку вјештину учио на француским узорима, али их није подражавао, већ је остао националан и индивидуалан. У његовим пјесмама преовлађује осјећање опште недовољности, биједе и скучености живота.
Родољубива поезија
Заједно са Шантићем, Ракић је најуспјелије обновио родољубиву поезију, на сасвим оригиналан начин, без позе и шовинизма. Његово родољубље је отмено и племенито, прожето дискретношћу.
Ракићева љубавна поезија открива двоструко лице љубави: с једне стране жудњу за тјелесним спајањем, а с друге, невеселу и обичну стварност живота удвоје.
Његове најуспјелије пјесме су "Долап", "Туга", "Опроштајна пјесма", "У квргама", "Јефимија", "Симонида", "Напуштена црква", "Орхидеја", "Љубавна пјесма", "На Газиместану"...
Преминуо је у Загребу 30. јуна 1938. године.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
