Подршка друштва брише разлике

Безбрижно играње са вршњацима, одлазак у вртић или школу овим дјечацима и дјевојчицама сваки дан је велики изазов. Изазов који не могу да савладају сами, већ им је потребна подршка цијелог друштва и образовног система.

Родитељи једини ослонац

Ана Николић, мајка деветогодишњег Марка са Дауновим синдромом, непрекидно се бори са разним препрекама само да би видјела синовљев осмијех на лицу. 

- Проблема је много. На подручју Бањалуке нема организоване психолошке подршке за родитеље. По рођењу дјетета, ријетки су педијатри који прате табелу обавезних прегледа и контрола за дијете са овим проблемом. У тим тренуцима, родитељи су приморани да се окрећу једни другима - прича Ана која је и један од оснивача Удружења "Down Sy и ми".

Други проблем за дјецу са потешкоћама у развоју и њихове родитеље јавља се и у периоду њиховог поласка у вртић.

- Свјесни смо да наша дјеца тешко прате рад у великим групама, да им треба максимално индивидуализовати и прилагодити задатке. Међутим, то може и мора да се ријеши - истиче Николићева.

Она каже да приватне предшколске установе ријетко желе примити дјецу са потешкоћама у развоју, док у јавним предшколским установама нема мјеста.

- Исти проблем присутан је и приликом уписа дјеце у школу. Редовне школе немају довољно сензибилитета, а често ни едукован и оспособљен кадар. Инклузија нема алтернативу и сматрамо нашом обавезом да радимо на системском рјешавању ових проблема - наглашава Николићева и додаје да би асистенти у настави дефинитивно омогућили великом броју дјеце да похађају редовну наставу без потешкоћа.

Проблеми не престају ни када малишани са потешкоћама у развоју одрасту. Напротив, поново су у изолацији, без посла, пријатеља и друштвеног живота.

То најбоље зна Марица Кос, мајка тридесетдвогодишњег Слађана који такође има Даунов синдром.

- На подручју града нема довољно дневних центара гдје би дјеца, али и они старији могли да бораве. Нема мјеста на којима би учествовали у разним активностима. Препуштени су само родитељима - прича ова мајка, која је свој цијели живот подредила бризи о сину.

Било какве активности и рад са дјецом, њих чине срећним, и остварују изузетан напредак.

- Социјализација наше дјеце је најважнија. Мој син је за веома кратко вријеме научио да плива. Стао је на скије и за три дана научио да скија. Били смо пресрећни. И он и ја - истакла је поносно Марица.

Дневни центри

У Удружењу "Down Sy и ми" истичу да ће у идућем периоду активно радити и на омогућавању редовног школовања и запошљавања особа са потешкоћама у развоју.

- Потребна нам је подршка институција и система. Надамо се да ћемо у идућем периоду остварити наше циљеве и градити друштво које прихвата различитости - истиче Николићева.

Са сличним проблемима боре се и у Удружењу за помоћ лицима са аутизмом "Дјеца свјетлости", чији предсједник Мирјана Којић истиче да је за дјецу са аутизмом, али и све малишане са потешкоћама у развоју, најважнија рана интервенција.

- Наравно, поред неопходног кадра и третмана за дјецу, веома је важно да друштво не заборави на те малишане када се њихов образовни процес заврши. Они се тада враћају кући, и немају куда. Потребни су им дневни центри, гдје ће да проводе вријеме, док њихови родитељи иду на посао, или обављају неке свакодневне обавезе - истакла је Којићева.

Проблем инклузије

Истраживање UNICEF-а показује да већина редовних школа у Републици Српској и ФБиХ још увијек није спремна да прихвати дјецу са сметњама у развоју.

Наставници нису упознати са процесом инклузивног образовања и недостаје им способности за рад са дјецом.

Нису обучени да дају индивидуалну подршку дјеци којој је таква подршка потребна и немају довољно помоћника у школама да их подрже у том задатку.

Истраживања UNICEF-а показују и да су у многим случајевима дјеца са сметњама у развоју из редовне наставе премјештена у посебне разреде или у одвојене установе, гдје је велика вјероватноћа да ће исход њиховог учења бити нижи, те је поред тога и већа вјероватноћа да ће патити због стигматизације и дискриминације.

- Све то негативно утиче на њихов развој и има посљедице када похађају вишу школу и када траже посао - поручују из UNICEF-а.

Савладати препреке

Омбудсман за дјецу Нада Граховац каже да је за дјецу са потешкоћама у развоју најважније да се препознају њихове потребе, и то од најранијег узраста и да се на њих адекватно одговори.

- Потребе дјеце са потешкоћама у развоју једнаке су потребама њихових вршњака. И они желе да се играју, да иду у школу, да се друже са вршњацима, али да би их остварили друштво мора отклонити препреке које их у томе спречавају - нагласила је Граховац.

Истакла је да се уклањање препрека тиче бројних субјеката заштите, а образовни систем у томе има изузетно важну улогу.

- Родитељи најчешће указују да наставни план и програм није у довољној мјери прилагођен индивидуалним потребама и могућностима дјетета са сметњама у развоју, као и на проблем ангажовања асистената у настави - казала је Граховац.

Веома мали број школа, како је истакла Граховац, има и запослене дефектологе, који имају изузетно важну улогу у спровођењу инклузивног образовања, али и у стручној помоћи  наставницима који раде са дјецом са сметњама у развоју, али и другим ученицима.

- Недовољан број стручњака за рад са дјецом је посебан проблем и присутан је у многим локалним заједницама - додала је Граховац.

У Министарству просвјете и културе РС кажу да поред подршке специјализованим установама, заједно са Републичким педагошким заводом сваке године у пројекат "Мобилни тимови за подршку инклузивном образовању ученика са сметњама у психофизичком развоју у основним и средњим школама" укључује школе које похађају ученици са сметњама у развоју, да би дефектолози, чланови мобилних тимова, пружили подршку ученицима, али и наставницима у одабраним школама.

- Министарство финансира рад чланова мобилних тимова у износу од десет марака по часу, а дефектолози раде са ученицима и наставницима пет часова седмично - рекли су у Министарству и додали да у школској 2014/2015. години подршку мобилног тима имају 44 основне и седам средњих школа.

Подизање свијести

Стручњаци упозоравају да у циљу ширења инклузивног образовања у БиХ, постоји потреба да се подигне свијест наставника, директора, родитеља и заједница о значају образовања за дјецу са сметњама у развоју. То подразумијева институционалну обуку о инклузивном образовању за наставнике и руководеће особље школе.

Требало би потакнути и власти да подстичу индивидуалну подршку дјеци са потешкоћама у развоју, како би се олакшао њихов упис и похађање редовног образовања. Штавише, инклузивно образовање се треба подстицати на свим нивоима, и то почев од предшколског образовања.

Процес социјалног укључивања треба почети што је раније могуће, јер у раној развојној фази дјеца са сметњама имају највише користи од инклузивног образовања, док се са друге стране дјеца без сметњи у раној младости науче прихватати различитости.

Статистика

Процјењује се да више од милијарду људи у свијету данас живи са сметњама у развоју, од чега је најмање 200 милиона дјеца. Рачунице говоре да се свако десето дијете у свијету суочава са сметњама, те да се око 40 од 115 милиона дјеце која не иду у школу суочава са неким обликом развојних сметњи.

Угрожени

Према подацима UNICEF-а, особе са сметњама чине једну од најугроженијих група у БиХ. Истраживање вишеструких показатеља (MICS) 2006. процјењује да 6,5 одсто дјеце у БиХ, од двије до девет година старости, има одређену сметњу у развоју. Та дјеца су маргинализована почев од раног дјетињства.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.