Побједа сунца над тамом
Дејан Вујанић
Божић је најрадоснији и свенародни породични празник, јер тада је у Витлејему јудејском рођен Исус Христос, по хришћанском вјеровању Спаситељ свијета. Његовим рођењем започела је и хришћанска ера.
Божић за православне Србе, Русе и припаднике Јерусалимске патријаршије почиње тачно у поноћ између 6. и 7. јануара, по грегоријанском календару оглашавањем црквених звона, појањем божићних пјесама и првим богослужењем. Јер, то је празник рађања новог живота, празник дјеце и дјетињства, као и родитеља, што објашњава смисао вјерских обреда и прелијепих народних обичаја, чији је основни циљ узношење молитви Богу да сачува и увећа породицу и имовину домаћина.
У набрајању хришћанских празника, код Отаца прва три вијека нема помена о посебном прослављању Божића. Разлог би требало прије свега тражити у хришћанском погледу на значај тјелесног рођења у односу на духовно рођење (крштење): овом другом се давао много већи значај, јер је духовно рођење за вјечни живот духовни. Отуда се и смрт мученика за Христа називала рођенданом. Ни по чему нарочито радосно не би било рођење човјека када се он поново не би родио кроз крштење. Дакле, празник рођења Христовог прослављан је 6. јануара (по старом календару), заједно са крштењем и осталим празницима. Тај празник називао се Богојављењем, јер се за вријеме крштења Христовог открило Његово божанство. Прво сигурно свједочанство о посебном празновању Божића датира из четвртог вијека. Из њега сазнајемо да је Божић празнован у Риму 25. децембра 354. године, за вријеме папе Либерија, док се у осталим црквама и даље славио 6. јануара. Као један од разлога да се почне посебно прослављати Божић 25. децембра наводи се намјера хришћана да умјесто римског, многобожачког празника "богу сунца", посвете овај дан истинском Сунцу правде. Наиме, у римској империји је од Aурелија до Константина, 25. децембра прослављан пагански празник "непобједног сунца", као званичног дворског и државног божанства, које се звало Sol invictus или само Invictus. Празник бога сунца слављен је у Риму 25. децембра, зато што сунце у ово вријеме примјетно почиње да јача топлотом и свјетлошћу, што се сматрало побједом сунца над тамом. Овај празник је уз нарочито велику помпу прослављан за вријеме цара Јулијана.Противно својим претходницима, цар Константин Велики је почео да одаје поштовање Богу, који је сунце створио, а кога су пророци називали "сунцем правде". По учењу хришћана, Рођење Спаситеља свијета је такође побједа свјетлости над тамом: Христос је својим доласком уништио гријех, смрт и сатану, дакле све оно што проистиче из таме. Највјероватније да је ова појава која се дешава у природи била узрок жеље хришћана да празник Рођења Христовог прослављају 25. децембра.У новим приликама, када је хришћанство престало да буде прогањано и постало државном вјером, јавља се и жеља да се једним посебним датумом прослави долазак Христов у свијет по тијелу. Датум 25. децембар наметнуо се сам од себе, јер се Христос много пута и често назива "сунцем правде". Свети Јефрем Сирски пјева у својим пјесмама: "Изишло је из ње (Богородице) сунце правде, које својим изласком просвјетљује цијели свијет". Свети Јован Златоусти вели да је то "празник који код свих изазива највише страхопоштовања и светога страха, који се не може боље назвати него: мати свију празника, празник тјелесног Рођења Христовог. Јер од њега су Богојављење, Васкрс, Вазнесење и Духови примили узрок и садржину. Да се Христос није родио тијелом, Он не би био крштен, то је Богојављење; не би био распет ни васкрсао, то је Васкрс; не би послао Светога духа, то су Духови. Одавде су, као ријеке које теку са једнога извора, ови празници нама израсли".Док се празник рођења Христовог празнује у Риму 25. децембра, на Истоку га нема, него се он још неку деценију касније празнује у саставу са осталим празницима, 6. јануара. Интересантно је напоменути да је Рим већину празника примио са Истока, заједно са датумима њиховог празновања, док је 25. децембар као датум празновања Божића Исток примио од Запада. (Наравно, овдје је још увијек ријеч о Истоку и Западу као географским одредницама, јер се ради о периоду прије подјеле Цркве).Вјероватно да је доста каснијем празновању Божића на Истоку умногоме допринијела и борба против јеретика, која се у то вријеме водила свом жестином, па се није имало времена бавити било чиме сем очувањем чистоте православне вјере. Тек доласком на византијски пријесто цара Теодосија (379) православни су одахнули и могли су се посветити и другим стварима унутар Цркве. У исто вријеме у Цариград долази за епископа св. Григорије Назијанзин, који је под заштитом оружја уведен у катедралу Светих апостола, јер су аријевци држали све друге цркве у Цариграду. И тек доласком Григоријевим почиње прослављање Божића 25. децембра, године 379. Ово је први помен одвојеног празновања Божића на Истоку, те Григорије себе сматра оснивачем овог празника.У Кападокији је, према једнима, увео празновање Божића свети Василије Велики, јер је од њега сачувана једна бесједа на Рођење Христово, а према другима је то учињено тек 380. године. У Aнтиохији је празновање Божића увео свети Јован Златоусти, који у једној бесједи на Божић каже: "Одавно сам желио да доживим овај дан .... До тога је срећом дошло". Најкасније су празновање Божића 25. децембра прихватиле цркве у Јерусалиму, Aнтиохији и Кипру. Према томе, празник Рођења Христова 25. децембра уведен је на Истоку углавном од 380. године до половине петог вијека, а једино су Јермени остали при старом обичају празновања Божића 6/19 јануара.Звијезда витлејемска
Мада је у црквеним књигама записано готово све о рођењу Исуса Христа, током вијекова у науци су се јављали они који су то оспоравали. Aли, било је и "звјездочатаца" који су, проучавајући кретање небеских тијела, доказали да се у вријеме Исусовог рођења заиста нешто чудесно десило на небу, да су се планете поредале у једну линију и да је Звијезда витлејемска, која је, по предању, најавила Исусово рођење, заиста свијетлила.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
