Пјесникиња Драгица Ђекић у стиховима сажела бол за 12 беба: Кад лавови даве плишане меде

Тим ријечима, које досипају изнова со на ране које никада неће ни зарасти, ма колико деценија прошло, пјесникиња Драгица Ђекић отворила је душу и сажела у стихове бол за 12 тек рођених беба којима свјетски моћници нису дозволили ни да удахну живот.

У болници у Бањалуци, 22. маја 1992, умрла је прва беба због несташице кисеоника јер САД и остале западне земље нису дозволиле допремање хуманитарне помоћи ваздушним путем западном дијелу Српске. До 19. јуна умрло их је 12, махом прије него што су имена добили. Свијет није чуо вапаје који су пробијали и звучне зидове док је авион са боцама кисеоника данима чекао дозволу за полијетање коју на крају није добио. Сићушна недужна плућа нису издржала. Бебе су престале да плачу, али мајке никада.

- Многа своја дјела сам написала са сузама и у сузама, али ово “Дванаест” је посебно. Тињало је оно у мени три деценије. Чекало да “сазри”, да би након толико година било написано готово у једном даху - казала је на почетку разговора за наш лист Ђекићева, чије је дјело представљено на “Гласовом” сајму књиге који је отворен до 12. септембра.

Још од малих ногу, не крије, везана је за дјецу, а љубав коју и данас осјећа према њима им је преносила кроз дугогодишњи рад у просвјети, о чему је и као мала маштала. И прижељкивала.

Вијест која је одјекнула с прољећа те 1992. године страшно ју је погодила. И пратила је све ове године. 

- Нисам знала како да се огласим, кажем свој доживљај и на свој начин их сачувам од заборава. Да то, на неки начин, учиним и због све друге страдале дјеце и свих нас који патимо због догађаја до којих није требало доћи. Коначно сам сјела и почела да пишем књигу. Трајало је неких шест мјесеци, написала сам је у једном дану, па поправљала, дописивала, док коначно нисам једном ставила тачку и рекла то је то - казала је за “Глас”.

“Одлучиле главе, мрачније од трапа,

Да дванаест беба мученички скапа.

Нису стигле до цвијета и ласте

Ни пупчана врпца да им срасте.

 

Зар ико од беба може бити пречи

Чак и за оног ко се рашчовјечи?

Није на нама, Бог нека суди

Сваком па и оном ко се одљуди.”

Овим дјелом даје, додаје, свој скромни допринос очувању сјећања на њих.

- Осјећала сам и осјећам да сам им дужна овај пјеснички споменак као човјек који безмјерно воли дјецу, као дјечји писац и неко ко је цијели живот посветио дјеци. Стално сам осјећала дуг према овим невиним бићима, њиховим најмилијима, као и свој страдалој дјеци у рату од 1992. до 1995. и свој дјеци свијета која страдају диљем меридијана ни крива ни дужна због самовоље, злих намјера и окрутности моћника који држе у својим рукама животе свих, па и најбеспомоћнијих и најнедужнијих бића. Бебе су страдале, а није морало тако бити, све би било другачије да је дозвољен спорни лет, да им је дозвољено да дишу. Ја не судим јер то није мој посао, само из свег гласа, гласом свих мајки, указујем на погубност нељудских одлука и на трагику која се могла избјећи. Ако ишта за живота можемо добро и племенито да учинимо, можемо да не чинимо лоше ствари - каже.

У једном дијелу пише “и мртве пред Богом јаче” јер је, како ова пјесникиња каже, онај ко је невин пострадао, јачи од свог злотвора.

- Он остаје у памћењу и јачи и пред људима и пред Богом. Бебама нису дали прилику ни да дишу. На трону свијета нека не сједе лавови који даве плишане меде. Требамо далеко више причати о овој трагедији у Бањалуци и данима када су бебе умирале. Треба остављати далеко више писаних трагова о бебама јер су симбол нашег страдања. Као што је Ћеле кула у Србији симбол страдања у оно вријеме, мислим да су тако и наше бебице недужне пострадале. Није морало тако бити, а све је могла промијенити само једна одлука, али није је било - рекла је Ђекићева.

Даје, каже, предност разуму, љубави, подвизима који доприносе бољем, хуманијем и часнијем животу.

- Дајем предност исконским људским вриједностима као што су правичност, људскост, милосрђе, разумијевање, доброта и љубав према сваком живом створу под небеском капом. Помолимо се за бебе онако како знамо и умијемо, како су нас училе мајке и баке, да уморене бебе почивају у миру - поручила је свијету у својој књизи под називом “Дванаест”.

Годинама уназад, махом 22. маја, из Српске оде нова опомена свијету о томе шта су урадили тих дана 1992. године и то са гробља гдје почивају и испред споменика који симболизује живот, мајчинство и вјечни жал за бебама. Три деценије од страдања новорођенчади ове године биће обиљежено 24. маја.

Слађана Кобас, рођена 18. јуна 1992, једина је преживјела беба у периоду од 22. маја до 19. јуна те године, али је недостатак кисеоника обиљежио њен живот, саткан од трајног оштећење вида, мозга и плућа. Имала је 13 година када је преминула, а са посљедицама цијели живот бори се и четрнаеста беба Марко Медаковић.

Пробојем коридора омогућен је нови живот, како је и сам генерал Војске РС Момир Талић својевремено тих тешких дана за цијели српски народ рекао: “Хоћу коридор до Видовдана, па макар био козја стаза, нећу да дјеца више умиру.” Двадесета годишњица трагедије обиљежена је 2012. под називом “Нисмо вас заборавили!”. У бањалучком парку “Петар Кочић” упаљено је тада 12.000 свијећа.

“Ђачко перо”

Драгица Ђекић рођена је 1952. године у Подновљу. Професор је српског језика и књижевности, објавила је више пјесничких књига, а заступљена је у више антологија дјечије поезије. У Дервенти је, својевремено, покренула и издавала први ђачки лист у Републици Српској “Ђачко перо”, организовала фестивале дјечијег стваралаштва и хумора, на коме су учествовале школе из Српске и Србије, ФБиХ, Хрватске и Црне Горе. Пјесме су јој превођене на македонски и руски језик. Добила је више значајних књижевних награда и признања, а члан је удружења књижевника Србије и Републике Српске.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.