Пјесма се пролама џајевачким виноградима

- Према предању, војвода Милош Обилић манастир, своју задужбину у Чокешини, почео је градити уочи Косовске битке, а пошто је морао ићи у бој радове је надгледала његова мајка. Када јој је гласник 1389. године јавио да јој је син погинуо на Косову, она је рекла зидарима: "Ни чок више! Престајте са радом!". По томе је, веле, Чокешина добила име - каже хроничар овога краја књижевник Љубомир Ћорилић.

Легенда каже да се и називи манастирског имања "Нечаја" и "Пустипоља" доводе у везу са гласниковим ријечима: "Не чај (не чекај) више, Милошева мајко, пусти стадо на то пусто поље. Милош ти је, мајко, погинуо".

Према неким историјским подацима, манастир и село названи су по Богдану Чокеши, некадашњем мачванском властелину, на чијем је имању манастир подигнут. Ово имање 1458. године постаје власништво Стјепана Ратковића. Из тог времена потичу и двије сачуване плоче у поду садашње манастирске цркве.

Послије велике сеобе Срба под вођством патријарха Aрсенија Чарнојевића, у чокешинском манастиру у осамнаестом вијеку постојала је школа, коју је водио игуман Василије. Тако је манастир испод Видојевице био расадник писмености у којем су учили даровити младићи из околних мачванских, поцерских и јадарских села.

- И у наше вријеме је довољно да се путник намјерник саплете и о најмање зрно праха плодне земље, па да му се пред очима почну редати слике из бурне историје српског народа. Догађаји су се овдје стварали скоро свакодневно - све крвавији од крвавијих, болнији од болнијих и значајнији од значајнијих - нагласио је Ћорилић.

Додаје да Обилића ту никада није мањкало, ни у вријеме Турака, ни када су жарили и палили Aустроугари, ни хитлеровци. Чокешина и њен манастир увијек су први били на удару. И увијек су опстајали.

Чокешину, с разлогом, називају српским Термопилима.

Дуго година манастиру су долазили само најхрабрији вјерници. Власти су одузеле имање, а црква, конак који је 1928. године изградио краљ Aлександар Карађорђевић и остала здања су почели да пропадају. Прориједило се и монашко братство. Онда је преосвећени шабачки епископ Лаврентије благословио да у манастиру Чокешина буду монахиње. За игуманију је постављена мати Aна, свјетовно име Љубица, из околине Чокешине.

- Када сам дошла у манастир нисмо имали ни гдје лећи ни шта јести. Конаци су били скоро срушени, а цркву је нагризала влага. Једном ми је скоро на главу пао камен са звоника. Прихватили смо се посла. Из дана у рад смо радили. Вратили су нам се и вјерници - каже игуманија мати Aна.

Сада се имамо чиме похвалити, додаје она, црква је обновљена и заштићена од влаге, обновили смо конак, краљеву задужбину, изградили смо нови конак, обновили економију, градимо и нове објекте.

- Наша светиња поново сја - каже игуманија мати Aна, показујући највећу манастирску светињу, чудотворну икону Богородице, и додаје да је најважније доћи у манастир и чистог срца се молити пресветој Богородици, а да наше ријечи нису важне већ чисто срце и душа.

Крајем септембра у манастиру се одржава духовна ликовна колонија на којој учествују даровити ђаци десетак школа из Србије које носе име краља Aлександра Карађорђевића. Прво што послије молитве чују јесте приповијест о храбрим Карађорђевим устаницима и браћи Недићима. То им се приповиједа поред споменика изгинулим устаницима на брду Џајевац.

A крај љета на Џајевцу? Шуморе храстици на чокешинском бојишту. Тихо то чине, као да милују праменове магле који се дижу са Дрине. Под њима неколико допола ураслих у земљу надгробних каменова по којима се нахватала магла. Они су једина обиљежја која подсјећају на српске Термопиле, јер је све остало везано за битку и устанике у манастирској порти. Тамо су, за манастирским комплексом, светиња над светињама којима побожно прилазе вјерници и они којима је потребно охрабрење и утјеха.

Почела је берба грожђа. Џајевац је једно од ријетких виногорја у западној Србији. Плаве се џајевачке стране. Највише је берача у винограду Миће Јовановића. Са њима је и гласовити хармоникаш из Чокешине Жића Којић. Пјева о стаситим Мачванкама и кршним Поцерцима, о лози тамјаники, о Милораду који бере виноград...

Обнова

Турци су три пута до темеља спалили манастир у Чокешини. Манастир је обновљен 1927. године, а обнову ове светиње помогао је и кнез Милош Обреновић. У том времену изграђена је и садашња црква, посвећена рођењу пресвете Богородице. Иконостас, који и сада постоји у цркви, осликали су Михаило Констатиновић из Битоља и Никола Јовановић из Охрида.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.