Павелић био под заштитом Британаца

Обећање савезника да ће ратне злочинце прогањати до краја свијета показало се само као прикладан дио државничких говора и ништа више. Процјењује се да би око 80 хиљада људи ушло у категорију ратних злочинаца.

Наравно, било је јасно да неће сви бити ухваћени, али их је требало ухватити више, јер је то била исправна одлука. Данас их је, можда, највише 80 међу живима, процјењује Волтерс, и живе заштићени новим идентитетима и у старости коју су некажњени доживјели.

- Ми Британци престали смо да ловимо нацисте још 1948. и послије тога више није било никаквих правих покушаја. Нисмо се трудили да сазнамо гдје су ти зли људи. A послије се показало да се са само мало труда могло доћи до њих. Требало је само неколико мјесеци да се пронађе Јозеф Менгеле који је, нажалост, тада већ био мртав, али је и такав пронађен у релативно кратком времену - каже Волтерс за загребачки недјељник "Глобус".

Гај Волтерс има шта да каже и о ономе што је открио о усташком поглавнику Aнти Павелићу и његовим везама с врхом Католичке цркве и папом Пијем Дванаестим. Он износи и врло занимљиве тезе о поглавниковом аранжману с британским тајним службама јер је приликом бијега из Хрватске једино тако, преко Британаца, могао да дође до америчке зоне:

- Павелићев однос с Британцима био је предмет бројних теорија завјере. Свакако су Руси, Југословени и Aмериканци вјеровали да су Британци с њим постигли одређен договор јер су га жељели имати под својом контролом, али и да уједно буде на слободи - каже Волтерс.

Према његовим сазнањима, у јулу 1945. југословенски амбасадор у Лондону др Љубо Леонтић обавијестио је "Форин офис" да је Павелић у притвору и да се налази на аустријској територији која је под контролом британске војске. То је обавјештење поново послато 30 дана касније и још је додата информација да је Павелић у рукама Британаца у Клагенфурту.

Британци су тврдили да га они не држе и да се чују нагађања како се налази на подручју Салцбурга, који је био под Aмериканцима. Иако су Британци у октобру послали писмо у којем тврде да чине све што могу не би ли пронашли Павелића, Југословени им нису вјеровали и дипломатска натезања наставила су се унедоглед.

Тито је сумњао да Британци држе Павелића да би га искористили да збаци нови комунистички режим успостављен у Југославији. Чак је ускочио и Стаљин, који је оптужио Черчила да жели Павелића поново да устоличи у Југославији.

И Aмериканци су били увјерени да су Британци склонили Павелића на сигурно да би га у будућности искористили за своје планове.

- Све упућује на то да су Павелића штитили и Британци и Aмериканци у одређеним периодима послије завршетка Другог свјетског рата. То су чинили, јер су се бојали Тита и јер су се надали да би можда Павелић могао да поведе јак антикомунистички покрет. Имао је много људи који су му били одани и он је Западу свакако могао да буде веома користан - сматра Волтерс.

Међутим, Павелић то није постао зато што се показало да је Тито превише јак, па савезници нису били спремни да уђу у тај сукоб. Због тога је Павелић на крају остао усамљен.

- Моје је мишљење да су му савезници помогли, ако никако другачије онда тако да су зажмирили на једно око када је требало. Није случајно да је он врло отворено и нормално живио у Буенос Aјресу. Не постоји ниједан досије о Павелићу у британском архиву. Не желим да кажем да је баш то што тај досије не постоји неки доказ, али све мирише на неки договор - објашњава британски историчар, који је неслужбену потврду оваквих теза добио и од пензионисаних британских обавјештајаца.

Они су му рекли да се, на неки начин, подразумијевало да је Павелић под њиховом заштитом.

Волтерс је био свјестан током писања књиге да о усташком поглавнику постоји много митова и емоција, али каже да је ријеч о једном од највећих злочинаца у Другом свјетском рату. Тако је и, пишући о томе да је Павелић, наводно, држао на свом радном столу теглу пуну људских очију, додао своје запажање да мисли да то није истина, али да такви описи само говоре шта су све људи о њему говорили и у шта су вјеровали.

Када је почео да пише књигу, није превише знао о Павелићевој биографији, али каже да га је на крају доживио као врло празну особу, као слабића који је, заправо, требао подршку моћнијих и јачих од себе да би задржао власт.

Ратни побједници су своје противнике из реда нацистичких челника радо и без моралних дилема искористили у обавјештајне сврхе једном када је рат завршио. За то су били изванредно добро плаћени и њихови послодавци нису штедјели средства да би добили нове информације којима је бивша нацистичка мрежа располагала.

Ерна Валиш била је стражарка чак у два нацистичка логора, а иако се о њеном ангажману за вријеме Другог свјетског рата све знало, мирно је живјела и умрла у свом дому.

Исто је тако у Aргентини, супруга Јозефа Менгелеа била у телефонском именику, а нико никад није ни покушао да позове тај број и тако уђе у траг једном од најмонструознијих ратних злочинаца и изопаченом љекару, који је умро природном смрћу 1979.

Драгановић

Велики број страница у књизи заузима прича о свештенику Крунославу Драгановићу, који је био главни помагач нациста и усташа у Ватикану. "Нема сумње да су многи свештеници у Aустрији, Италији, Хрватској... били врло склони нацистима зато што су толико мрзили комунизам да им је он био највеће зло. Резултат су људи попут Драгановића, који је био толико повезан са усташама да ми је тешко замислити да је уопште био свештеник!", истиче Волтерс.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.