ОСВРТ: Зашто су поједине државе одбиле да уђу у ЕУ (1): Три велика НЕ Норвешке
Европска унија у овом тренутку броји 27 држава чланица. Уједињено краљевство је напустило Унију и много је расправа у Лондону да ли је то био исправан поступак. На другој страни “спектра” су државе које су у процесу придруживања. Међутим, постоји неколико земаља које су одбиле да буду дио ове европске заједнице.
Најзанимљивији су примјери Норвешке и Исланда. Понекад се у нашем региону могу чути размишљања да се овдашње државе угледају на споменуте земље на начин да је могуће функционисати, а да се не буде дио Европске уније.
Ове државе су политички далеко стабилније и економски кудикамо развијеније у поређењу са државама које су тренутно на европском путу, стога је упоређивање неадекватно. Њихова искуства у развоју односа са Европском унијом су специфична. У односима ових држава са Унијом посебно треба истаћи начин на који су оне заштитиле своје економске интересе, а да су при томе задовољили и услове које тражи тржиште Европске уније на којем су ове земље и те како присутне.
Правила
Норвешка и Исланд (уз Лихтенштајн) потписнице су Споразума о Европском економском простору (у даљем тексту: Споразум ЕЕП) са Европском унијом. Споразум је омогућио проширење јединственог тржишта Европске уније на споменуте државе и поштовање прописа везаних за ово тржиште.
Правила подразумијевају четири услова, односно слободе. То су слободно кретање робе, услуга, људи и капитала, као и правила конкуренције и државне помоћи. То су најважније тачке овог споразума, иако се сарадња односи и на друге области. Споразум гарантује једнака права и обавезе у оквиру јединственог тржишта за грађане и привредне субјекте у Норвешкој, Исланду и Лихтенштајну. Швајцарска има сарадњу са Европском унијом на други начин.
Норвешка је један од највећих трговинских партнера Европске уније. Норвежани сматрају да им Споразум о ЕЕП помаже да осигурају економску стабилност и предвидљивост. То је од виталног значаја за норвешки пословни сектор, за отворена радна мјеста и за норвешку способност да одрже друштво благостања.
Функционисање норвешких предузећа без радне снаге из других земаља ЕЕП било би теже, а привреди користе и компаније из Европске уније које су присутне у овој скандинавској земљи. Без приступа унутрашњем тржишту и једнаких услова у ЕЕП, норвешка извозна индустрија би засигурно имала проблема с обзиром да се извозна политика Норвешке умногоме огледа у извозу у ЕУ. То је скоро 75 одсто цијелог извоза.
Многи Норвежани користе своја права из споразума да прелазе границе, живе, раде, инвестирају и студирају у земљама ЕУ. Влада Норвешке као један од својих главних задатака види подизање свијести о значају Споразума о ЕЕП ради заштите основних норвешких интереса.
Референдуми
Стварање садашњег односа Уније и Норвешке до овог статуса којег сад има, међутим, није био без препрека. Разлози су били економски, али и политички. Норвешка је својевремено поднијела захтјев за чланство у Европској економској заједници (ЕЕЗ-претечи Европске уније) 1962. године.
Међутим, апликација је на крају изгубила смисао. Наиме, Норвешка је у том тренутку одустала од тог пута. Разлог њиховог неуласка у ЕУ друштво је француско одбијање сличне молбе Уједињеног краљевства, након чега су обустављени преговори са земљама које су имале јаке економске везе са УК (Норвешка, Ирска и Данска).
Сљедећи покушај десио се 1972. године када су становници Норвешке референдумом одлучивали о свом уласку/неуласку. Аргументи за придруживање били су: да ће то обезбиједити мир између вјековних непријатеља у Европи, повећати сарадњу и обезбиједити економски напредак.
Аргументи против придруживања били су: да би то поткопало норвешки суверенитет али и угрозило важан норвешки сектор привреде - рибарство. На крају су Норвежани са 53,5 одсто гласова били против уласка, а премијер Тригве Братели је поднио оставку.
Аргументи
Трећи покушај је услиједио 1994. године. Лабуристичка влада која је подржала чланство Норвешке одлучила је да одржи референдум након финског (у октобру исте године) и шведског референдума за улазак у ЕУ (почетком новембра), у нади да ће побједа са ЗА у тим земљама утицати и на норвешке грађане.
План није успио. Упркос томе што су и Финци и Швеђани гласали за придруживање, Норвежани су гласали са 52,2 одсто против уласка. Битна разлика између два референдума је у томе што је Норвешка у вријеме гласања 1994. године већ приступила Европском економском простору (ЕЕП).
То је значило да приступ заједничком европском тржишту више није на листи аргумената за улазак у Европску унију, јер ће то тржиште бити доступно без обзира на резултате референдума. Осим тога, Норвешка је приступила Свјетској трговинској организацији 1995. године што је вјероватно оснажило вјеровање да могу самостално уређивати свој економски живот без утицаја Брисела.
У наредном броју: Норвешки рибари и ЕУ (2)
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
