Операција “Радуша 72” - 50 година касније (5): На нишану Вејсила Кешкића

Бивши обавјештајац Јово Тадић у књизи “Од Феникса преко Радуше до београдског водовода”, чије смо детаље објављивали у протеклим недјељама, открио је и како је Марко Мијић, некадашњи члан Хрватског револуционарног братства (ХРБ) којег је служба врбовала прије акције “Радуша” свједочио против својих некадашњих “сабораца”.

“Наш млади возач Ивица Дуспара и ја, у ране сате хладног јутра, узимамо Марка Мијића и крећемо за Сарајево. Марко ће се појавити као свједок пред Војним судом који суди четворици чланова ХРБ-а: Ђури Хорвату, Вејсилу Кешкићу, Мирку Власновићу и Лудвигу Павловићу, који су у јулу мјесецу заробљени у току акције “Радуша 72”, наводи Тадић.

- Марко, прошли смо све то, неколико пута, знаш гдје и зашто идеш, питаће те шта и колико знаш о њима четворици, али важно је да тебе не доводе, тебе не приводе, ти ту долазиш, долазиш на позив суда који од тебе очекује помоћ да се дође до што потпуније истине. Тројицу њих познајеш и они знају тебе. Раније си могао сваком од њих гледати у очи, нека покажу могу ли они сад погледати теби у очи. Они су у “Фениксу” доносили смрт, ти си отишао на страну живота. Још ћеш се видјети са Душком и Николом, тамо су обојица. Данас ћеш се одморити, али нећеш бити сам.

Улазим лагано и тихо на узак балкон који је у извјесној сјенци, у неколико редова сједи десетак људи, спуштам се на сједиште поред ивице балкона, желим да све добро видим. Доле у сали, сцена је стандардна за све суднице, али је атмосфера прожета историјским значајем, ауторитетом официрских униформи и високих чинова судија, тужиоца, бранилаца, и као да слиједе захтјев неког невидљивог режисера сви су зачуђујуће мирни, само је дактилографкиња “жива”, и терористи су мирни осим Вејсила Кешкића који стоји и прича.

Кешкић описује своје лутање изнад Рамског језера након што се 27/28. јуна одвојио од диверзантске групе. Био је сам у шуми изнад просјеченог пута изнад језера, када се тим путем кретала група милиционара са двојицом неуниформисаних.

“Један је вјероватно био удбаш, имао је торбицу, радио-станицу и двоглед”, размишљао је Кешкић да прво пуца у њега.

“Имао сам га на нишану”.

Одустао је “да се не би открио”.

Слушам Кешкићеву причу, обузима ме језа, да ли сам то могао бити ја, могао сам, наравно, то је онај пут од Прослапа ка Варвари, узвртио сам се на балкону, не може ме сад стићи страх, окрећем се лијево, десно нико ме не гледа.

- Можеш ли Никола вјеровати - казујем у ауту - Кешкић је мене имао на нишану, горе на Рами и да је пуцао, сад би се ти сам возио. Шта мислиш, може ли се у човјеку осјећај страха јавити накнадно?

- Може, али се лако брише ракијом.

Војни суд у Сарајеву је 21. децембра 1972. године осудио на казну смрти стријељањем Ђуру Хорвата, Вејсила Кешкића, Мирка Власновића и Лудвига Павловића због почињених тешких кривичних дјела против народа и државе, угрожавања територијалне цјелине и независности државе, организовања и пребацивања на територију Југославије оружаних група, појединаца и материјала и удруживања против народа и државе.

Хорват је пред судом изјавио:

“Стидим се хрватске политичке емиграције, свих њених познатих и непознатих вођа који су је водили. Веома ми је жао што сам учествовао у акцији, пошто нисам имао своје ја. Био сам оружје у туђим рукама. Вође су за то били плаћени и од тога прљавог посла живјели, да придобију младу генерацију у своје редове и за своју сврху”.

Све четворица осуђених упућују жалбе, прво Врховном војном суду, а затим Врховном суду Југославије, а након што су им оне одбијене, обраћају се жалбом Предсједништву СФРЈ које почетком марта 1973. године одбија жалбе Хорвата, Кешкића и Власновића, а прихвата жалбу Лудвига Павловића тако што му је казна смрти претворена у казну затвора у трајању од 20 година.

Ђуро Хорват, Вејсил Кешкић и Мирко Власновић стријељани су 17. марта 1973. године.

Жртве

У току акције “Радуша 72” погинуло је 13 припадника територијалне одбране, милиције и ЈНА (шест Хрвата, четири муслимана и три Србина):

- Милош Поповић, капетан ЈНА и Бранко Блечић, војник ЈНА, погинули су 26. јуна 1972. на Радуши,

- Лука Бошњак, милиционер, погинуо 27. јуна 1972. код Румбока,

- Маријан Брадић, Исмет Чолић, Ахмо Гелић и Стјепан Радић, борци Рамског партизанског одреда, погинули су 27. јуна 1972. код Румбока,

- Касим Алијагић, Фрањо Иванда и Милан Сабљић, борци Дувањског партизанског одреда, погинули 27. јуна 1972. код Румбока,

- Бранко Љубичић и Фрањо Грбешић, борци Лиштичког партизанског одреда, погинули 7. јула 1972. код Дувна,

- Миле Одак, борац Љубушког партизанског одреда, погинуо 9. јула 1972. године код Посушја.

Рањено је још 11 припадника територијалне одбране СР БиХ и два припадника органа безбједности СР Хрватске.

Лудвиг Павловић

Једини терориста који је остао жив, Лудвиг Павловић, дочекао је почетак распада државе коју је хтио да сруши још 1972. године. Он је казну затвора служио прво у Зеници, а затим у Сремској Митровици, одакле је пуштен 1991. године.

Недуго након изласка из затвора под сумњивим околностима погинуо је у Херцеговини. Јединица ХВО-а за посебне намјене током рата у БиХ носила је име Лудвига Павловића.

Везани текстови:

• Операција “Радуша 72” - 50 година касније (1): Усташки удар из Аустралије
• Операција “Радуша 72” - 50 година касније (2): Ушли су, а нас нигдје
• Операција “Радуша 72” - 50 година касније (3): Од оног рата, дјецо, овдје није било војске
• Операција “Радуша 72” - 50 година касније (4): Лов је окончан

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.