Операција “Радуша 72” - 50 година касније (2): Ушли су, а нас нигдје
Теку јунски дани, нама у Добоју је вруће, пише Јово Тадић у књизи “Од Феникса преко Радуше до београдског водовода”“.
Иако је на састанку у Београду закључено да је упад диверзантске групе у земљу врло реалан, Душко (Згоњанин, оп.а.) се плаши да је код неких других мање врелине у активностима, мирнија им је ситуација па су у предузимању мјера и потеза хладнокрвнији, а да је код нас температура стално подигнута због непосредног присуства човјека који нам је својим задатком бацио у руке врућ кромпир и који нас забрињава реченицом “Свако има свога који има некога”.
Душко вјерује у наше граничаре према Аустрији, а Марко повремено подсјећа на Далмацију, због Италије, било да се ради о уласку у земљу или извлачењу из ње. Када је процијенио да га нећемо водити у Београд Марко је закључио да је СДБ својим мјерама према ХРБ-у већ успјела да пресијече припреме “револуционара” да покрену акцију “Феникс”.
Томо Брало, Мијо Иванишевић, Ћурак, из Друге управе СДБ РСУП-а редовно нас обавјештавају о неким потезима наших служби безбједности у праћењу кретања, активности и о догађајима у круговима непријатељске емиграције. У току смо да су у земљи оперативно покривени контакти, везе, понашање и кретање “аустралаца”, зна се ко ће бити приведен, ко ухапшен, ко “остављен” за касније.
Марко је овдје упознао и “проживио” Београд и локације Бановог Брда, Макиша, Бежаније. Пуковник Јово Поповић је из Института безбједности послао у наш РСУП експертизу о отрову, потврђено је да се ради о цијанкалијуму. На мени је задатак да пратим београдску штампу, јер ових дана треба да буде објављена вијест о ноћном инциденту на једном објекту београдског водовода којом приликом је служба обезбјеђења реаговала коришћењем ватреног оружја.
- Охо, која комбинација! - одушевљен сам ја, али Никола забринуто пита хоће ли нападача ухватити или убити.
Душко се насмија.
- Коју би варијанту Јово предложио? - пита.
- Па, то ће прочитати и у Салцбургу - одговарам.
- Ако нападач буде ухваћен иде у руке службе државне безбједности, акција “Феникс” ће се прекинути или одгодити. Ако буде убијен... па, може бити исто или да са акцијом крене по плану и у освету.
- Није проблем што ће вијест доћи до Салцбурга - каже Душко - Немојте заборавити да би само оној петорици која зна за “Матилду” та вијест нешто значила, а њих нема, ми не знамо гдје су, вјероватно вијест не би ни дошла до њих. Уосталом, видјећемо кад се то појави, текст који ће бити објављен више је намијењен овом нашем, могао би му послужити или овдје или ван земље. Исијеци то, Јово, у неколико примјерака, а ти, Никола, види са Марком гђе ће он то код себе сакрити ако нам затреба да га негдје пошаљемо. То би уз шифру “Матилда” и онај пиштољ Ђуре Хорвата морала бити његова легитимација и оправдање, надам се не и улазница - објасни Душко идеју.
Никола и ја гледамо се ћутке.
- Ако би се “фениксовци” одлучили за градску герилу, ми бисмо могли укључити Марка, развити неку игру и држати га под контролом и заштитом. Вјероватно би нам требао неки посредник између њега и нас. Али, ако би ХРБ ишао на дизање устанка, Марко би могао да их сачека код рођака једног од њих, али тада одлази из наших руку и вјероватно бисмо га изгубили. Превише је ризично понудити га групи да би за који дан дезертирао, а слати уз њега још некога, е то је већ нешто из филмова - не успијевам ја да довршим причу.
- Ето, Никола, сад је и Јово у партизанима. Није то Јово, из филмова, не би то било први пут. Имала је наша служба таквих комбинација. И нису заборављене. Размишљајте о свему. И кад си већ поменуо да би нам могао затребати неко за улогу посредника, напишите приједлог, хоћу да видим његов профил.
- Кад једна замисао повуче другу, онда се стигне довде - не знам шта да још кажем, јер чујем Николу како шкргуће зубима па додајем: “Ти би, Никола, могао понудити неког фратра, а ја можда неког нашег студента у Аустрији или какву медицинску сестру.
- Ма види ти њега – буни се он - баш си ме изненадио.
- Па, Никола, нађи и ти неку апотекарицу, али неку о којој познајеш све детаље - савјетује Душко смијући се.
- Могао си ти сачекати са тим посредником - каже ми Никола кад смо изашли.
- Наш Боро Максимовић и његова трећа линија даће ти фратра, а прва линија ће наћи студента.
- Видим, медицинску сестру ћеш тражити ти.
Чекање
Чекамо неке вијести са границе, али отуда нема никаквих порука, података, депеша. Имамо оперативне позиције, везе и упоришта на подручју Бос. Брода, Дервенте, Оџака, Модриче и Бос. Шамца, дакле у том појасу поред Саве, али нико не сигнализује било какве промјене које би се могле довести у везу за долазеће 20, 21, 22. јун. Напетост је узнемирујућа, наравно, али и то мора спласнути, мора се ставити под контролу и превести у максималну будност и дежурство, све док се опет не уђе у свакодневицу.
Једног дана купујем четири примјерка једних београдских дневних новина и са маргине исијецам мали текст који нам је Душко најавио. У ноћном инциденту на објекту београдског водовода обезбјеђење је користило ватрено оружје, не наводи се о којем је објекту ријеч. Узимам два исјечка са текстом, без назива новине, а друга два су већа, јер сам “понудио” и назив новина. Никола типује на мањи папирић, лакше га је сакрити, а они који знају за “Матилду” морали би га прихватити као стварну новинску вијест, а не као Удбин производ. У ствари, ми се надамо да нам то неће бити потребно, ни служби ни Марку.
Ишчекујемо ко ће и када нас позвати телефоном, с неким податком, али наш терен ћути, РСУП ћути, ми никога не зовемо. Осим што начелник Душко мало чешће разговара са Сарајевом.
Стигли у зору
У нашем центру СДБ свакодневно се послије радног времена налази по неколико оперативних радника. Током викенда имамо дежурног оперативца али, од суботе, 17. јуна, у радним просторијама увијек нас има довољно за један мали оперативни штаб. Повремено и накратко истрчавамо на терен, прелиставамо папире, пијемо кафе, поподне играмо тенис, ноћу шах.
Долазе дани најављеног упада ХРБ групе у земљу али 20. се ништа не дешава, 21. такође, 22. опет ништа.
- Станите, људи, забринут сам, не кужим за кога и за што ви у ствари навијате? Да уђу или да не уђу? - покушава Миџа да се нашали на рачун атмосфере међу нама.
- Ево, Мали каже ако сутра не уђу не треба их више ни чекати.
- Ћути Миџа, чули смо да још ниси успио тог Малог учланити у Социјалистички савез - стиже му одговор.
У суботу, 24. јуна, тек што сам средином поподнева напустио Центар и стигао у стан да ручам, позвали су ме да одмах дођем. У тих пет минута хода до центра, видим сцену: ноћ је, група терориста улази у земљу, граничари су у засједи, дочекују их, ватрени окршај, рањени, заробљени, јутрос увиђај, претрага терена...
Уз степениште стење Брковић.
- Само да се ово заврши па на годишњи.
- Звао подсекретар Мато Андрић, сад ће доћи и Салко - добацује нам Марко Михаљчић који дежура уз телефоне испред Душкове канцеларије.
Улазимо, Душко нас чека, запазих му руменило на лицу.
- Ушли су у земљу - каже он озбиљно.
- И шта би, какав је резултат? - ваљда са извјесном лакоћом питамо нас двојица подразумијевајући да је тамо негдје на граници са Аустријом, већ све завршено.
- Стигли су усред наше Босне, ено их код Бугојна.
- И баш дошли до Бугојна - каже Никола - мало сутра.
- Права туристичка група - додајем ја.
- Терористичка, Јово. Револуционари, неометани прешли границу, заробили камион и возача, довезли се до Бугојна, ту се искрцају, напусте камион, пусте возача, не знамо колико их је. Група. Словенци још провјеравају, врше увиђаје. Звао ме Мато, сад ће нам послати депешу.
Па, то је бомба. Није остало на покушају терориста да се уђе у земљу за што смо знали и очекивали, него смо сада суочени са успјешним дубоким продором наоружане емигрантске групе у срце земље. Затечени, слеђени, гледамо у Душка. Пренеражени, разочарани, забринути... пропуст, необављен посао, неодговорност, сав наш труд и преданост - узалуд? А тек, шта нас чека сада?
Никола сочном псовком обухвати све.
- Зар је могуће, па знало се?!
- Није се вјеровало - закључује Душко.
- Ми из Добоја, а и из Сарајева, можемо да поставимо неколико озбиљних питања. Свашта сам рекао Мати и све ми је уважио. Сад ћемо узети пушке у руке па у оне наше босанске планине, у рат са бандом спремном на све, док их не ликвидирамо, биће и међу нама жртава. Ко ће бити крив? Уз све оне планове мјера наших служби безбједности, ево сад имамо у центру земље групу наоружаних герилаца са очитом намјером да дижу народни устанак па ће сад држава на свом нивоу морати донијети своје планове и мјере одбране и заштите уставног поретка и организовати акцију ликвидације гериле - резигнирано говори Душко.
- Позвао сам оперативу да видимо ту депешу, а онда да се разиђемо по овој нашој Посавини, обиђемо терен, наше везе, можда и ми откријемо код нас нека непожељна изненађења. Видјећемо каква је ситуација, ти Салко организуј стално дежурство, испланирајте кориштење кола, договорите везу и извјештавање. Штићене објекте обавезно обићи, али до даљег све је ово затворено, остаје само међу нама...
Депешом смо обавијештени да је ноћу 22. јуна група наоружаних емиграната отела камион са возачем из Дравограда, да су током јучерашњег дана, возећи се преко Карловца, Бихаћа, Јајца, стигли јутрос у зору на подручје Бугојна и да су се искрцали негдје између Бугојна и Горњег Вакуфа. Ослободили су возача и вратили му камион, а он је јутрос телефоном о свему обавијестио своју радну организацију. Он не зна колико је терориста, али је чуо имена Амброза и Адолфа Андрића, Мирка Власновића, Паве Вегара и Илије Главаша. Два дана раније Словенци су имали запажања о појави неких униформисаних лица на граници, вршили су увиђај заједно са граничарима Аустрије, али нису утврдили ко су та лица. Словенци ће сукцесивно достављати нове податке из поновљених увиђаја и из разговора са возачем. Све службе су обавијештене. Чекају се резултати провјере на терену Бугојна...
Дакле, са закашњењем сазнајемо - акција “Феникс”“ је у току. Нас нигдје.
(Наставиће се ...)
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
