Окретање удесно одговор глобалистима

Многи не бјеже од дефиниције да се у данашње вријеме ради о народним идеологијама, гдје лидери много држе до вриједности које треба сачувати у глобализацији, од националног идентитета до већинских ставова народа испред којег стоје. Сматра се да назив десничарска политика датира из времена Француске револуције, када су монархисти, поборници старог режима називани десничарима, зато што су сједили на десној страни скупштине. Временом је назив почео да означава спектар политичких идеја и ставова које би износио говорник, а који у себи садржи идеје конзервативизма, економског либерализма, национализма и слично.

Јачање десничарских партија је тако, према многим оцјенама, регионални и европски тренд. ЕУ се суочава са тешким изазовима који су добили нове обрисе након избијања руско-украјинског сукоба који је подијелио велики дио свијета.

Вучић и Орбан

Бирачи у Србији су прије неколико дана рекли своје. Побједу на изборима за предсједника однио је поново увјерљиво Александар Вучић, док је његова партија СНС обезбиједила највише мандата у републичком парламенту. Уједињена опозиција је заузела друго мјесто, али се, ипак, од изборне ноћи и од када су објелодањени први прелиминарни резултати причало о феномену јачања десних опција. И сам Вучић је пресјек стања на терену описао ријечима да се Србија “драматично помјерила удесно”, иако су три десно оријентисане политичке групације - Коалиција “НАДА” окупљена око ДСС-а, Двери Бошка Обрадовића и “Заветници” освојили око 35 од 250 мандата у Народној скупштини Републике Србије, а”кривца” за то многи виде управо у сукобу на истоку, који је пробудио емоције код народа, као и у ставовима ЕУ који од Србије траже да се одрекне онога чега не може да се одрекне. Међутим, аналитичари истичу да је Србија и досад била оријентисана више ка десници него ка центру и љевици.

Политички курс зацртали су и бирачи у Мађарској, који су оставили на трону Виктора Орбана. Десно је и у Аустрији одавно нормално, у Италији су пале границе између демохришћана, конзервативаца и десних радикала, а посљедњих дана су све очи упрте у Француску, гдје ће бирачи овог мјесеца бирати између Емануела Макрона, који тражи други мандат и челнице крајње деснице Марин ле Пен, која га у стопу прати. Ти избори могли би бити кључни за будуће усмјерење Француске, али и Европе.

Социолог и бивши уредник часописа “НИН” Слободан Рељић за “Глас” каже да смо прихватили да нам Запад и тамошњи медији одређују шта се како зове, те шта је добро, а шта лоше.

- Данас подела из 19. века на леве и десне не постоји, па сте добри ако пратите Америку и подржавате амерички интерес, а лоши сте ако имате неки други циљ. Најопаснији други циљ за САД је ако се концентришете на интересе свог народа, нације. И онда сте популисти, десничари и шта већ не. То што се зове “јачање десних опција” последица је слабљења моћи Америке. Опадање моћи Запада и Америке траје већ дуго. У 2022. години и слепац види да се моћ Запада свела на сам Запад. Санкције Русији подржава око 20 одсто света, САД, Канада, Европа, невољни савезници Јужна Кореја, Јапан и Аустралија. Ми смо у школи учили да је Аустралија континент, па то сад изгледа као нешто. Шангај је већи од ње у сваком погледу и по броју становника, те привредном и финансијском значају - каже Рељић.

Нови свијет

Како је појаснио, настаје нови свијет и то што они који се на Западу грчевито боре за статус кво зову десницом су унутрашње силе које се не мире са пропадањем.

- Колико је то све смешно видите и по томе што је тренутно најагилнија организација у мењању света Комунистичка партија Кине, а она је ваљда лева. Али “левичари” Џо Бајден и Емануел Макрон у њој виде најопаснијег непријатеља, а нипошто савезника. Сви “десни” покрети који прате већински зов народа су умерени, само је одбрана “либералног”, “левог” система екстремна, радикална, недемократска. Јер, кад падате, губите контролу, користите сва средства. Они који расту шире се као вода. Погледајте Виктора Орбана. Усред највеће русофобије понаша се нормално и без страха прати интерес и потребе свог народа - истиче овај социолог.    

На питање колико кризне ситуације, као што је садашњи сукоб у Украјини, окрећу народ националним темама, одговара да је украјинска криза много шира појава од самих ратних операција руске војске.

- Она је шира и од руско-украјинских односа. Она убрзава процес у коме ће и амерички долар, и америчка војска, и амерички амбасадори, и америчка роба, и америчка култура бити све мање битни на светском плану. Биће битни, али пропорционално паду америчке моћи и утицаја. Народи ће се слободно окретати себи и својим “националним темама”. То је ваљда нормално. Ово досад је било сумануто. Погледајте како несрећна ЕУ сваки дан доноси неке санкције које су од непроцењиве економске штете и које европске народе унижавају до невиђених размера. Погледајте вести: Американци повећавају увоз нафте из Русије, а од Европљана траже да прекину сваки увоз. Лудница - поручује.

Или, додаје, с друге стране постоји потцијењени трећи свијет.

- Али кад Американци траже од бразилског председника Жаира Болсонара да не иде у заказану посету Путину у Москву, он то одбије. Нормално. Или, премијер Пакистана Имра Кан. Он је други дан украјинског сукоба код Путина. Американци су дан пре звали пакистанског амбасадора да утичу да не дође до посете. Кад се Имра Кан вратио у Исламабад, објавио је да има одличне уговоре за гас и пшеницу, и јавио Американцима: За шта ви нас сматрате? Моје прве обавезе су према мом народу! После Паџ Америцана свет ће бити другачији и надамо се нормалнији. Тај процес је у току. Ако погледате око себе, видећете и колико је све убрзано. Украјинска криза је у том смислу историјски догађај - оцијенио је.   

Ослушкивање

И БиХ је земља у којој националне идеје и те како постоје. Рељић наглашава да смо и ми дио свијета, али са неким специфичностима.

- Рано смо доведени у стање да схватимо на својој кожи да у “америчком националном интересу” има нешто неподношљиво. На нама се сва њихова болест искаљивала. Њима су и Милошевић и Караџић били “десница”. Када су на власт доведени кооперативни “левичари” у виду Демократске странке и грађанских политичара типа Чеда Јовановић, Чанак и слично, пошто нису могли да сломе народ, постали су непотребни. Па, у Републици Српској је доведен левичар Додик, али кад се у дневној политици саображава са притиском воље народа, онда је “десничар”. И Вучић је врло кооперативан са Западом, али недовољно. Нема довољне кооперативности. Али, кад не уводи санкције Русији, Вучић само ослушкује вољу народа - каже Рељић.

Кад питате Србе ко је крив за рат у Украјини, њих 61 одсто директно каже НАТО и Американци.

- Три одсто мисли Руси, четири одсто Украјинци. Они који кажу “не знам” су уз оне две трећине, али их збуњује суманута западна пропаганда, а то је нама ту поред, па мисле да треба бити обазрив и опрезан. Девет десетина Вучићевог народа, бирача на крају, против је увођења санкција. Један познаник из Друге Србије у предизборној трци каже: Ма, није то што је већина за Вучића, него што би на сваки Вучићев глас Путин добио десет. Мало је претеривао, али опис стања је добар - истиче.

Оно што је названо “јачање десница” на посљедњим изборима показује раст подршке онима који су, појашњава, или одбили да уведу санкције Русији или су обећавали да то никад не би учинили.

- Тако је “десничар” Дачић за десетак дана увећао подршку поспаном СПС-у.

Наравно, овде се не ради само о Русији! Таман посла. Наши односи с Русима имају историјску блискост. Али немају тај однос Турци, Израелци, Индуси, Кинези, Пакистанци, Бразилци, Аргентинци, Мексиканци... Односи међу неким од тих народа нису међусобно баш најбољи. Али ово је време нових перспектива. И код нас Срба се ради о народном разумевању куда иде овај свет. И то обавезује политичке елите. Ако то не прате, на њихово место ће доћи други - закључио је Рељић.

Плодно тло

Јачање деснице није ништа ново за социолога и професора Драгу Вуковића. Неки теоријски ставови о десним идеологијама указују, каже, да се оне појављују не само у кризним ситуацијама, иако су оне свакако плодно тло за такве идеологије. Десничарске идеологије данас, према његовом мишљењу, махом као и у прошлости показују непотрошеност националног идентитета и феномена и његову, каже, универзалну вриједност.

- Сви покушаји да се тај идентитет учини небитним са промоцијом социјализма, радничке класе..., остали су неуспјешни. Тај феномен се увијек враћа у средиште политике и идеологије коју по самој тој логици сврставамо у десне идеологије. Не бих кроз то такозвано скретање удесно то дефинисао као нешто конзервативно, превазиђено. Такву перцепцију су нам некад наметали идеолози комунизма, а данас идеолози глобализације. Могао бих доказивати то јачање десних идеологија као одбрану од једне нове, фрустрирајуће идеологије, идеологије глобализације - каже.

Подсјећа да та идеологија врло дрско, врло интензивно покушава да уруши све традиционалне институције и вриједности, друштвене феномене попут вјере, жели да уништи породицу, нацију, државу.

- Суштинска идеја глобализације да уклони посреднике између појединца и друштва је толико погубна за човјека да се он у доброј мјери потпуно изгубио. Те традиционалне институције су, у ствари, универзалне, трајне вриједности. Њихова одбрана је заправо произвела јачање деснице. Не бих рекао да у модерној десници данас има неког превеликог радикализма, можда би и тај појам десница требало другачије дефинисати. Прије бих то могао одредити као народне идеологије, као идеологије које су са народом чвршће повезане кроз националне, традиционалне, духовне вриједности, а не кроз класичне идеолошке манипулације. Народне политике су или би требало да буду са мало идеологије - сматра Вуковић.Додаје да се радикална идеологија везује за кризне ситуације.

- Подсјетићу на идеологију фашизма у Њемачкој тридесетих година и како је та радикална струја дошла на власт. Било је ситуација и на нашим просторима појављивале такве идеологије на почетку распада Југославије. Све оне служе за мобилизацију маса и стварање представе да човјек као појединац и колективитет одлучује у судбинским питањима народа. Ту долазе до изражаја националне фрустрације, оживљавање лоше историје сјећања, мржња. Овдје је суштинско питање како избјећи кризне ситуације. Треба да се бавимо узроцима кризе више него анализом њених посљедица. Тако бисмо, чини ми се, боље разумјели десне идеологије - истакао је.

Разлике

Говорећи о десници на овим нашим просторима, истиче да се она нешто посебно не разликује од деснице у Европи.

- Ако поредимо Србију,  Мађарску, Аустрију, па и неке друге земље, нема ту великих разлика у идеологијама. Могло би се рећи да се ради о народним идеологијама, гдје њихови лидери много држе до вриједности које треба сачувати у глобализацији. Више су ту разлике видљиве у реторици, политичкој култури, политичкој толеранцији. У суштинским приступима нема већих разлика. Лоше је свакако када идеологије служе нечем другом. Интересна политика која је сама себи циљ у доброј мјери користи посебно десне идеологије како би производила страх, плашила народ и тако лакше управљала њим. Такве политике, биле оне десне или лијеве, јако су лоше и просто је невјероватно како дуго опстају - поручио је Вуковић.

Историчар из Београда Чедомир Антић сматра да је питање подјеле љевица-десница по много чему релативизовано послије 1989. године.

- У Европи десница није ништа јача него што је била након тријумфа десних странака на изборима за Европски парламент пре нешто више од пет година. Логично би било да десница јача због кризе и рата који прете да постану глобални, али за сада то није баш случај. Посебан доказ за ову тврдњу је недостатак нових снага на десници, па и на левици - истакао је.

Нису све, како је рекао, деснице националистичке.

- Питање национализма је везано и за читав низ темељних државних питања која се повремено отварају. Колико се разликују државе, толико се разликују и деснице. СДС је 1990. године у односу на друге српске странке (рецимо СПО) био левичарска, СНСД је у време највеће популарности био део Интернационале. Ми немамо до краја решено државно питање и већина грађана дели ставове да га треба решити - каже Антић, који тврди и да десница у Србији није ојачала 3. априла, “будући да су странке деснице добиле мање-више исти удео у гласовима као и 2016. године”. 

- Десница је добра док њене странке поштују устав демократске процедуре - истакао је Антић за крај.

Србија

Вуковић каже како није сагласан са тезом да је десница на посљедњим изборима ојачала у Србији, након што је један број опозиционих националних партија ушао у парламент.

- То што држе до одређених вриједности њих не сврстава у те десничарске идеологије. Веома је важно да ће Скупштина Србије коначно бити модерна. Парламент који нема опозицију је заправо негација парламентаризма. Тамо, колико знам, неће бити “десничара” попут Шешеља или као што је то у Русији био недавно преминули Жириновски - рекао је он.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.