Одузимање дјеце у име социјализма

Данијела Леман и двадесет година послије уједињења, тражи свог брата. О његовој судбини не зна много и једино зна да су га тада, када се 1969. родио у тадашњем ДДР-у, назвали Рене:

- Од најранијег дјетињства знам да он постоји. И откако то знам, он живи и у мом срцу. Одувијек сам га тражила, увијек сам разговарала с њим у мојим мислима. За мене је он увијек ту, у мом срцу - прича Данијела.

Регина Фаупел, њена и Ренеова мајка (који се данас зове ко зна како), свједочи како је то било. Наизглед, то није била никаква политичка ствар, него такозвана "брига" надлежне источноњемачке комисије за "добробит" дјетета, гдје су тражили од мајке којој је тада било тек двадесет година, да допусти да њено друго дијете усвоји нека друга породица:

- Када вам сваки дан говоре: "ви знате да немате стан, нема мјеста у вртићу, немате ништа, биће вам тешко с јадном дјецом". Онда се сами затекнете у ситуацији да помислите: Не, наравно, то не желим учинити свом дјетету.

Комисија за заштиту дјеце бившег ДДР-а имао је огромна овлашћења и везе са самим врхом комунистичке државе. Заштитница Комисије била је Марго Хонекер, супруга социјалистичког вође Ериха.

Мајке које су превише дуго оклијевале да дају своје дијете у руке државне комисије, сасвим су јасно могле доживјети да та "Комисија за заштиту" има и сасвим друго лице. Мајка несталог Ренеа, Регина Ваупел, каже:

- Једног дана на вратима стоје два мушкарца и кажу вам службено шта од вас хоће. И онда слиједи реченица: ми имамо метода и начина да ствари функционишу како ми хоћемо. И на крају су додали: па имате друго дијете.

Другим ријечима: ако одбијете, онда ви пркосите социјалистичкој институцији - и добро знате, гдје такви завршавају, а ако сте у затвору, онда можемо радити шта хоћемо и с једним и с другим дјететом.

Мало која мајка на то неће попустити, али документ ког је потписала, крије опасну замку. Катрин Бер, која је и сама била жртва присилне адаптације каже:

- Мама је потписала из страха, али проблем је да у документу пише како се потпуно одрекла свог дјетета. Не пише зашто и наравно да нигдје не стоји, нити је неко из Комисије написао, да је дијете одузето зато јер су мајку уцијенили.

Катрин Бер је покренула интернет страницу како би нашла своје праве родитеље.

У међувремену се на стотине дјеце и родитеља упустило у потрагу једни за другима преко њене странице.

Јер, поступак одузимања дјеце је био и те како политичке природе - и у име такозване социјалистичке домовине. Иако су самохране мајке биле лак плијен за Комисију, она је смјеста реаговала и ако је један од родитеља учинио нешто што није било по вољи комунистичкој влади.

Поготово ако је побјегао на запад, а дијете, на примјер, оставио код баке и дједа "док не нађу посао" у Западној Њемачкој.

Умјесто тога, по дијете би долазили из Комисије, која се чак и хвалио том праксом у филмском журналу из 1961. године:

"Родитељи су их оставили у својој издаји наше републике. Наша држава ће им сада замијенити и мајку и оца."

Нека дјеца су била давана на усвајање "подобним" породицама да их васпитавају у правом, социјалистичком духу. Малишани који су пак показивали "посебности у размишљањима и понашањима" - како се изразио Еберхард Маншац, један од челника Комисије - за њих су постојала и друга средства: смјештај у један од 474 државних дјечјих домова међу којима је било 38 домова за "специјалну" дјецу и 32 "Омладинске радионице".

Случајевима злостављања и насиља у тим домовима се и данас баве њемачки судови - и што је таквим малишанима било најгоре: тата и мама уопште нису могли знати гдје се они налазе. Многи то не знају ни данас.

Заштита података

Готово апсурдно звучи податак да се и у садашњој Њемачкој поштује тајна података коју су хтјели сакрити у источноњемачкој Комисији за заштиту дјеце.

приредио: Миленко Киндл

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.