Од руку сам ноге направила

Само двије године Јулка је ходала својим ногама, као сав нормалан свијет, а онда је парализа учинила своје, погрбила је и осудила да до краја живота пуже као дијете од шест мјесеци.

"Од руку сам ноге направила", каже старица.

- У четвртој  године сам добила парализу, не могу да исправим ноге у кољенима, па ходам четвороношке скоро на рукама. Кољена су ми подерана као стара храстова кора а неки добри људи су ми, још кад сам била дјевојка, да не дерем и крварим дланове направили дрвене нануле које стављам на руке и тако "ходам", прича Јулка.

Она с горчином у гласу примјећује  "да исан за живота подере бар педесетак пари опанака или ципела а она само једне своје нануле носи још од дјевојачких дана.

- Рекла сам да ми их у у ковчег ставе кад умрем и преселим се на онај свијет - каже старица.

Запамтила је Јулка да су јој причали "да док је још на ногама ходила" да јој браћа Витомир, Радомир и Милан "у неком рату погибоше", с радошћу се сјећа мајке "која је прије 37 година заувијек оставила", снахе која је "својим путем отишла", а она онда остала сама да 42 године битише као вук самотњак.

- Видиш каква сам стара и нејака, ни пишљива боба не вриједим. A била сам једра и млада, жељна лудости и живота, занимљива посла и дјевојачке забаве. С момцима сам на сијела, свадбе и испраћаје ишла кад су ме родитељи пуштали. Умјела сам и запјевати с момцима, јечала су Штрпца кад би се моје грло распјевало - присјећа се Јулка.

Један од њених комшија Душан Газдић каже да су момци низбрдо према Штрпцима, а то је најдаље мјесто које је у животу упознала, Јулку носили само да се не би мучила и пузала за њима четвороношке.

- Била је вриједна, чак је имала и свој врт поред куће у коме је гајила поврће, сама је цијепала дрва на дрвљанику а воду је са извора доносила у кантици коју је држала у зубима док је пузала четвороношке - каже Газдић.

И онда је дошао рат у коме свако своју бригу брине. Комшије ипак нису заборавиле старицу кад су због ратних дејстава морали напустити своје куће и село. Звали су је да и она иде - Јулка је одлучила да остане.

- Сви побјегли преко ријеке у Србију. Куд ћу с њима, да сам им само на сметњи. Седам дана се нисам скидала и изувала, страх ме је било. Ушушкам се у поњаве, напољу пуца, сијева, па се све утиша. Најгора је тишина. Ставим сјекирицу поред кревета, као то ми је оружје , па чекам јутро. Ујутро пусто село, ни пас да залаје - прича Јулка своје доживљаје из посљедњег рата.

Старица из Племе се скоро цијелог живота борила да преживи. Била је задовољна ако има парче хљеба а с хљебом, каже, - дај Боже. Она која је осуђена на вјечиту самоћу и ограничен простор свјесна је, вели, да "туђа рука свраб не чеше" и "тешко лонцу чекајући из села зачину".

- Сад ми је највећа храна, ујутро двије кафе и четири кекса. За ручак хљеба и ако шта има с њим а увече - смоки. Ето, од тога ја живим - јада се старица.

Комшија Милојко Пантовић каже да је сигурно било дана кад старица заиста није имала шта да једе али то није  говорила. Комшилук помаже стално али свако има своју бригу и проблеме. Прва Јулкина комшиница Рада Пантовић прва јој притиче у помоћ и рачуна је као своје чељаде.

- Било ми је прољетос догорјело до ноката. Нисам имала ни грама брашна да укувам хљеб а никог нема да ми помогне. На моје запомагање из оног центра из Рудог послали ми брашна. И тако још једном прекостах - говори старица.

Соба у којој старица проводи своје самачке дане чиста као суза. На зиду икона Светог Ђорђа.

- Пред Божић у овој самоћи запалим свијећу, прекрстим се и помолим Богу. Ујутро ми дође положајник. Aко имам ракије частим га, ако немам, шта ћу. На Божић је исто тако. Донесу комшије парче печенице да се омрсим - исповиједа се старица.

Бака Јулка не зна у паре, зна само за "црвену" и "црну" мраку. Црна мрака, новчаница од 20 КМ, је највећа пара коју је у животу имала у рукама.

Она не зна ко је предсједник државе у којој живи.

Старица из забаченог села код Рудог са стрепњом очекује да сјеверац злокобно зафијуче изнад нахереног оџака њене лимом покривене куће на крају села. Aко се нико не смилује да набави, исцијепа и унесе дрва у њену кућу између старих оквира прозора, расклиманих врата са праисторијским квакама увући ће се хладноћа у собу и њене старачке кости. Тада њен вјерни друг, гарави шпорет "фијакер" неће зрачити благотворну топлоту.

Јулка је посљедњих година, кад је и руке издају и једва препуже да госту врата отвори, помирена са својом беспомоћношћу. Она мисли "да испашта нечије гријехе. Све  док је Бог себи не прибере".

Лична карта

Јулка Бандовић из села Племе код Рудог, у ствари, административно и не постоји. Никад није имала личну карту, никад није гласала, нема пензију. Има само комшиницу Раду, "која јој колут пите донесе", цркву у Штрпцима која јој помаже, комшије Пантовиће који највише брину о њој . Прије три, четири године набавили су јој телевизор па "мало завири у свијет даље од кућног прага и свог села Племе".

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.