Од џиновских глогова до Панчићеве оморике

На Борикама то су стара и млада мечија лијеска, стољетни борови и џин глогови. Ту је и Панчићева оморика на више локалитета, стољетни храст цер, а тек колико је најрјеђих врста биљног свијета као што су сасе, жути једић и многе друге.

Мечија лијеска као ендемско дрво стољећима је присутно у овом крају. Ђорђо Ђуран, дугогодишњи главни вртлар и неимар ботаничке баште Земаљског музеја у Сарајеву и десна рука познатог научника и публицисте доктора Чедомила Шилића, са којим је препјешачио бившу СФРЈ од Триглава до Ђевђелије, каже да су падине планине Сјемећ са сјеверне, рогатичке и јужне, вишеградске стране највећи резерват мечије лијеске у БиХ.

По њима су добила имена и цијела села - Лијеска, на Борикама у Рогатици и Доња и Горња Лијеска у Вишеграду.

На путу Рогатица - Сјемећ - Вишеград, петнаестак километара од Рогатице, налазе се два раритетна стабла мечије лијеске.

Старо стабло, тврде стручњаци, има више од 460 годова, односно година. Њене димензије су импресивне. Висока је више од десет метара, обим стабла је 4,5 метра, а распон крошње више од 15 метара.

До прије неколико година зуб времена стару лијеску био је озбиљно довео у питање и многи су јој прорицали крај. Aли тако, прича инжењер шумарства Небојша Шубара, нису мислили у Шумском газдинству "Сјемећ" из Рогатице.

Довезли су неколико камиона ђубрета, исјекли шибље и оградили је. На њихово и задовољство свих љубитеља природе, стара лијеска се препородила. Добила је нову снагу и поново плијени љепотом и грациозношћу.

Само двадесетак метара од старе расте самоникла, њена "кћерка" - млада лијеска, која је већ засјенила "мајку". Научници и сељани из Лијеске и околине тврде да је млађа лијеска стара око 80 година, али је по раскоши и облику крошње знатно атрактивнија од старе.

Она је врло често предмет посматрања многих знатижељника, поготово у вријеме брања плодова ове биљке. Многи њене љешнике понесу са жељом да је посаде и тако дођу до својих лијески. То је, прича се, мало коме пошло за руком јер лијеска може да расте само у рејону Сјемећа. Ђорђе Ђуран тако не мисли. По њему, треба само одабрати здраве сјеменке и добро припремити земљиште.

На подручју Рогатице на више локалитета расте и позната Панчићева оморика, односно Сербисцхе Фицхте, како кажу Нијемци, или Сербиан Спруце по Енглезима. Српском је, тврди Ђуран, зову и Италијани, Руси и Французи.

Шумари у Рогатици утврдили су да Панчићева оморика има станишта у предјелу Мехре на Сјемећу, Голом врху на Вратару у Жепи, на чак 30 хектара у рејону Пањак и Јавор планини, у Добратуши, Брлошким стијенама и Новом брду на Тесли и планини на падинама Бокшанице са жепске стране.

Панчићева оморика је и изузетно лијепо парковско дрво. У Рогатици су то давно примијетили и зато се ово атрактивно дрво налази у парку испред општине и Спомен-собе погинулим борцима посљедњег Одбрамбено-отаџбинског рата, у кругу Шумског газдинства "Сјемећ", обданишта и више приватних дворишта.

Љепота Панчићеве или Српске оморике необично се цијени и у иностранству. Ђорђе Ђуран прича да су многи странци док је он радио у Земаљском музеју у Сарајеву тражили сјеменку више не би ли у својим баштама, вртовима и парковима имали ово јединствено четинарско дрво.

Ходајући подручјем рогатичке општине Ђуран је у селу Сјеверско наишао и на јединствено стабло бијелог глога.

- Већег стабла и крошње раније нисам видио, иако су биљке моја опсесија више од 50 година. Напросто, то је џин у својој породици - казује Ђуран.

Ово подручје је познато и по својим боровима. По њима су, без дилеме, и Борике добиле име. У центру овог мјесног подручја још увијек је, причају Боричани, бор са кога се оглашавало црквено звоно у вријеме градње боричке цркве од давне 1906. до освештања 1910. године.

У богату флору овог подручја, прича Ђуран, спада и биљка планинска саса. За ову ријетку биљку многи су чули, али је нису имали прилике "уживо" видјети и имати у рукама. Овдје она има више станишта и мјештани је зову шукундјед. Многи јој придају магијска својства, а тиме се, каже Ђуран, само потврђује легенда да саса и прича о њој потиче из времена праисторије и да је као први прољећни цвијет са упадљивом љепотом била култна биљка илирског племена Aутаријати које је насељавало ово подручје. Отуда и њено присуство на мјестима за која се зна да су била праисторијска насеља, камене громаде, као и на гробљима народа који су некада давно живјели у овим крајевима.

Према мишљењу овог љубитеља природе, о шукундједу, поред ботаничара, требало би више да говоре историчари и археолози, јер је, по неким сазнањима ова биљка и у гробове стављана.

Пошто се не да пресађивати испада да је биљка само за одређене крајеве и због тога, највјероватније, није до краја научно испитана и нема је у већини атласа дрвећа, грмља и цвијећа, иако је веома интересантна и љепотом стабљике и цвијета изазива дивљење.

Рогатица, посебно кањони Ракитнице, Жепе и Праче, обилује и низом других ријетких биљака.

Ту се може срести жута ниска перуника, ендем Балкана. Ту је и златножута дивизма, дервентски различак, као реликтна биљка која је преживјела и ледено доба, рашљика, вријесак, црноцвјетна чемерика, жутоцвјетна чуваркућа и низ других биљака чије је станиште камењар.

Легенда

Магичну моћ и љековитост планинској саси (шукундједу) давали су и неки народни видари. Тако је народни видар Вон Сторк, као лични љекар Марије Терезије, 1771. хвалио ту биљку као лијек против сиве мрене (катаракте), сљепила и меланхолије.

Жути једућ

У рогатичком крају расте и жути једић. За њега кажу да је најотровнија биљка и да је отров из ње послужио Парису да убије Aхила погодивши га стријелом у једино рањиво мјесто - пету.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.