Обичаји и вјеровања везани за Васкрс

Он је додао да цјелокупно хришћанско учење и вјеровање добија свој пуни смисао у тајни Христовог васкрсења што потврђују и ријечи св. апостола Павла: "Aко Христос не уста, узалуд је вјера наша..." Зато је и централна истина и основа хришћанске вјере васкрсење Господа нашег Исуса Христа.

- Христос је васкрсао у недјељу и због тога је Васкрс увијек у недјељу, с тим да је то покретни празник. Најраније у години може бити 4. априла а најкасније 9. маја (по грегоријанском календару). Празник се слави три дана. Од објаве Христовог васкрсења у поноћ, између суботе и недјеље, па до Спасовдана, хришћани се поздрављају са најрадоснијим поздравом Христос васкрсе, ваистину васкрсе - испричао је Шућур.

Свечани одлазак у храмове, присуствовање светим Литургијама те примања светог Причешћа, подсјетио је Шућур, представља најважнији дио цјелокупног славља сваког хришћанина.

- По завршетку богослужења, вјерни народ се сабира у својим домовима гдје је уобичајено да васкршњи ручак почне у онај час, када је обичним данима вријеме за доручак. Ручак се обавља у породичном кругу. Најприје се узима васкршње јаје и сви се укућани међусобно куцају црвеним јајима уз честитање Христовог васкрсења при чему се омрсе полупаним јајима - каже Шућур.

Социолог религије магистар Биљана Милошевић подсјећа да су вјерски празници прилика да се људи међусобно зближе и проводе више времена заједно.

- Обиљежавање празника у кругу најближих, јесте примјер сарадње појединца и културе, и нажалост, у свеопштој трци за обезбјеђењем средстава за егзистенцију, овај празник, и слични, попут Божића, крсне славе,... остају једини тренуци да се породица окупи, размијени и пријатне и тужне тренутке - сматра Милошевићева.

Она каже, да пошто је Васкрс, препознатљив по својим ритуалима, као што су бојење јаја, самим припремама доводи до зближавања чланова породице.

- Укућани се тако међусобно зближавају и сазнавају за новонастале догађаје животима појединих чланова - рекла је Биљана Милошевић.

Ненад Шућур подсјећа да је црвено јаје симбол Васкрса.

- Код Срба постоји мноштво легенди и народног предања у вези са црвеним и шареним јајима и све су повезане са васкрсењем Исуса Христа. Шарање и фарбање јаја су два различита процеса која се не обављају заједно. Јаја, увијек кокошија, шарају се нешто раније и по народном вјеровању, представљају искључиво женски посао - прича Шућур.

Он истиче да се шарању приступа са побожношћу, молитвом и љубављу, јер се ради са воском који је незамјењив у самим црквеним обредима, а све се то спрема за Васкрс. Шућур додаје да је за лијепо шарање јаја потребан посебан дар за сликање, гдје машта, техника, познавање вјере и умијеће сликања долазе до пуног изражаја.

- Када је у питању "шарање" јаја воском, најчешће се користи техника растопљеног воска. Восак се наноси на љуску опраног и посушеног јајета. Послије шарања восак се стврдне, а када се јаје офарба восак се скида и на мјестима гдје се он налазио. Остаје бјелина, која даје приказ онога што се жељело насликати - подсјетио је Шућур на традиционални начин бојења јаја.

Сликар Хаџи Бранко Никитовић из Вишеграда каже да народна традиција познаје више техника украшавања јаја, а најраспрострањенија су три начина.

- У првом случају у први план стављају се ликовне представе или ликови, док је боја у другом плану. Најчешће се осликавају лик Пресвете Богородице или Исуса Христа. У другом случају ефекат се постиже механичким наношењем боје на љуску јајета и трећи начин је када се јаја украшавају лијепљењем листова биљака или у новије вријеме, лијепљењем сличица - истакао је Никитовић.

Сваки велики хришћански празник, додаје Никитовић, прате сваковрсни народни обичаји и вишеградски крај није изузетак. - Увијек се за Васкрс "понови" неким дијелом одјеће, а у Васкрсу ваља се умити водом у којој је потопљен босиљак и црвено јаје;  дјецу дотаћи јајетом – да буду црвена и здрава током цијеле године. Општи обичај и код Срба у вишеградском крају је и даривање јајима. Већ приликом бојења, моја мајка Цана би намијенила јаја укућанима, али и јаја којима ће даривати госте, пријатеље и комшилук - испричао је Никитовић.

На васкршње обичаје у Херцеговини подсјетила је етнолог Божана Паликућа из требињског Музеја Херцеговине.

- Православни хришћани фарбају јаја у луковици или у броћу (биљка чији коријен даје јако лијепу црвену боју), док католички хришћани боје у различитим бојама. Мада се данас то доста измијенило па и православци боје јаја у различитим бојама. У неким крајевима се задржао обичај, да се укућани ујутру на Васкрс, умију водом у коју је претходно стављено црвено обојено јаје - каже Паликућа.

Према њеним ријечима, у Херцеговини је обичај да пуница на Васкрс, носи својим удатим кћерима и зетовима црвена јаја, а кћерка (невјеста) дијели их опет својим некадашњим сватовима, а куму да највише.  

Да је Васкрс неисцрпна инспирација за умјетнике потврђује и академски сликар из Бање Луке Михаило Ракита.

- Све зависи од умјетника како може да доживи такву тему и да је са својим знањем оствари и колико свог вјеровања и посвећености може кроз то своје дјело да искаже. Чини ми се да су то на најбољи начин рекли стари мајстори који су радили фреске и иконе и од њих данас можемо заиста пуно да научимо - сматра Ракита.

Он подсјећа да је црвена божанска, а плава људска боја. То је проистекло из канона о употреби боја приликом сликања икона и фрески.

- Црвена боја означава Христову божанску, а плава људску природу. И зато се најчешће у те двије боје јаја фарбају. Јаја иначе означавају нешто из чега настаје нови живот. На иконама Христ до свог тијела има црвену тканину, а преко ње плави огртач. Богородица има плаву тканину, а огрнута је у црвено - нагласио је Ракита.

Он је појаснио да то симболизује Богородицу као људско биће огрнуто божанским, а Христа као божанско биће огрнуто људским.

Неки васкршњи обичаји су се дуго задржали у народу, а Ненад Шућур подсјећа на оне који су карактеристични за све крајеве.

- Тако се на Васкрс ваља урадити сљедеће: умити се водом у којој је потопљен дрењак, здравац, босиљак и црвено васкршње јаје; дјецу дотаћи јајетом – да буду црвена и здрава током године; прво се омрсити васкршњим јајетом; у зору устати, а не ваља заспати прије поноћи јер ће се, у противном, спавати цијелог љета и ништа се неће постићи - прича Шућур.  

Оно што се дефинитивно није промијенило јесте радост Васкрса који прослављамо у својим домовима, али и храмовима.

- Не може се описати радост у срцу када Васкрс дочекате у Јерусалиму када вам тридесет и три воштанице у снопу буду упаљене Светим духом. Појање свештеника "Воскресеније Твоје Христе Спасе" јесте тренутак који утроји сваку православну душу, а у срцу остане само мјеста за радост - испричао је Никитовић.

Основно обиљежје традиционалног друштва, каже Биљана Милошевић, је колективизам, а модерног, коме и сами тежимо јесте индивидуализам. То доводи до занемаривања оних исконских вриједности, јер је притисак од новонасталих норми и стандарда у свакодневном животу појединца, превелик.

- Празничне тренутке и прилике треба схватити као доказ незаборавности о вриједностима културе којој припадамо и на, неки начин, као утврђивање темеља културног идентитета, јер је 21. вијек препознатљив по глобализацијским и мегатрендовски токовима који за један од својих недостатака имају поништење културног идентитета мањих народа - рекла је Биљана Милошевић.

Прави смисао

Професор доктор Дарко Гавриловић историчар културе каже да је двадесети вијек доказао да без обзира на технички и технолошки напредак човјечанства оно је често лутало по беспућима, умјесто истине бирало лажи и умјесто живота - смрт.

 - Беспућа су се огледала у употреби науке и технологије да би се водили велики и разорни ратови, лажима се прибегавало да би се народи приклањали различитим идеологијама које су настојале да замуте памет и замене Божије место у срцима људи, а смрт је, услед удаљавања од Бога и приклањања овосветским ужицима и страстима, на крају постајала неминовна - истакао је Гавриловић.

Због тога, додао је он, поучен оваквом прошлости, народне обичаје којих се држимо за Васкрс схвата као "тек дјелиће прошлости који свједоче о народним вјеровањима".

- Прави смисао Васкрса далеко је значајнији. Он је непобитни доказ, васкрсењем Господњим, да наспрам наших беспућа, лажи и смрти, Исус је пут, истина и живот. Васкрсавши показао је пут, потврдио је да је његово учење истинито и победио је смрт. Другачији пут, туђу истину и неки нови живот ја не видим и не умем да прихватим - закључио је Дарко Гавриловић.

Буђење природе

- Васкрс је највећи хришћански празник, увијек је у прољеће. Празнује се као успомена на Христову смрт и васкрснуће. Прослављање овог празника задржало је доста прехришћанских елемената, јер се прославља у прољеће и доводи се у везу са оживјелом природом, њеним буђењем послије дугог зимског сна - каже Божана Паликућа.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.