Новинар Дарко Димитријевић за “Глас Српске” о животу у Гораждевцу: Нисам могао да изговорим ништа осим “десило се”

Тим ријечима своју причу за “Глас Српске” почиње главни и одговорни уредник Радија Гораждевац Дарко Димитријевић, присјећајући се крвавих слика са обале Пећке Бистрице у Гораждевцу, гдје је рафалном паљбом 13. августа 2003. године прекинут живот Панта Дакића, коме је било тек 12 година и Ивана Јововића (17). Тог августовског дана, који је на тренутак зауставио живот у највећем метохијском селу у општини Пећ, рањени су Драгана Србљак, Ђорђе Угреновић, Богдан Букумирић и Марко Богићевић.

Димитријевић, који је добитник више награда и признања, од којих су најважније “Димитрије Давидовић”, за уређивање УНС 2017. године и награда “Вечерњих новости” за новинарску храброст “Милан Пантић”, из 2008. године, први је послао вијест са мјеста злочина.

- Млади из Гораждевца су свакодневно одлазили на обалу Пећке Бистрице, међу њима сам био и ја. Тога дана спремао сам се да са браћом и другарима одем до реке. Врео августовски дан и свежина Пећке Бистрице мамила је и оне најнеодлучније. Када смо се дефинитивно договорили да кренемо и из дворишта излазили на улицу, зачули су се рафали. У то време гранатирање и рафална паљба из околних села нису били ништа неуобичајено. Међутим, ови рафали имали су другачији звук, који је слутио на трагедију. Звук који је праћен неким метежом, крицима, вриском и звуком мотора аутомобила - присјетио се Димитријевић.

Вођен слутњом да се догодила трагедија, додао је, у тренутку се нашао на обали Бистрице.

- Успут сам сретао избезумљене родитеље који су аутомобилима превозили рањене и повређене до амбуланте у центру. Они са озбиљнијим повредама пребачени су у базу КФОР-а. Све је трајало као вечност, а у ствари је био тренутак. На обали реке владала је огромна тишина, као слика која нема тона. Та слика изгледала је ужасно. Трагови метака били су на све стране, изрешетан дрвени пањ, разбацана одећа, бицикли, обућа и трагови крви. Сео сам на једно брдашце и ћутао. Дошла је међународна полиција, КФОР, сећам се њихових израза лица, сви у неверици. У том тренутку сам био свестан да ова вест мора да се чује - испричао је Димитријевић.

Истакао је да је покушавао да позове колеге из “КИМ” радија, а на вези је био тадашњи уредник Живојин Ракочевић, који ће касније постати његов велики пријатељ и учитељ новинарства.

- Глас ме није служио. Нисам могао да изговорим ништа осим “десило се”. Нисам могао да изговорим да се десио злочин над мојим другарима и рођацима. Након десетак минута сам се тргао из очаја и у првом јављању до детаља испричао шта се догодило. Испоставило се да је то јављање имало значајну улогу јер је у јавности почела да кружи вест да је у етничком насиљу у Пећи страдала албанска девојчица - испричао је Дарко.

Био је то тренутак који је одредио правац његовог живота и трасирао пут у новинарству. Много је учио, одлазио на обуку у многе медије и завршио факултет. Он и његове колеге с радија постали су хроничари времена и истрајни борци за истину, који шаљу у свијет вијести о догађајима у Метохији, указују на проблеме свог народа и врше притисак на институције да заступају интерес народа, али и извјештавају о инцидентима који се и данас повремено догађају.

- Радио Гораждевац наставио је да игра важну улогу у овом нашем малом друштву и заједници, која ни после 20 година није успела да се опорави од трагичних догађаја - истакао је Димитријевић, подсјетивши да је у вријеме масовног егзодуса српског народа са Космета његов отац са још 50-ак мјештана сачувао Гораждевац и у вријеме потпуног информативног вакуума одлучио да покрене локалну радио-станицу.

Говорећи о животу у највећем српском селу у Метохији, са најстаријом црквом брвнаром на Балкану, Дарко каже да упркос свему оно одолијева многим искушењима. Школа, која је у вријеме када се догодио стравичан злочин у том питомом мјесту бројала више од 200 ђака, данас има једва 80. Многи млади напустили су Гораждевац због недостатка посла и свили гнијезда у централној Србији или у западној Европи.

- Опстанак је питање свих питања, које тражи ургентан одговор и решење. Последњих 20 година у срединама где живе Срби на Косову су се мењали разни политичари. Нико од њих није имао воље да мења систем који је успостављен у ситуацији која је настала након рата. Услед лошег система, недостатка социјалне правде и пре свега радних места, учинио је да се број становника драстично смањи, тако да са послератних 1.200 Гораждевац данас има једва 700 житеља. Међу најважнијим проблемима треба поменути право на матерњи језик, који се у косовским институцијама не поштује, право на лична документа и узурпацију земље - истакао је он.

Димитријевић каже да су многи Срби, усљед политичких дешавања на Космету и лошег приступа политичара и медија који су послали такву слику, изгубили наду и вјеру да се може живјети на Косову. Дарко и његова супруга Катарина са кћеркама близнакињама су живи доказ да није тако и да живот на Космету није угашен.

- Надам се да ћу старост дочекати у свом родном месту. Иако сам имао прилике да у последњих 15 година путујем по свету, од Европе до Америке, мени је Гораждевац центар света. То је место у коме сам се остварио као супруг и отац. То је место које окружују предивни храмови попут Високих Дечана и Пећке патријаршије. Све то за мене представља велики извор животне снаге и енергије, уз посао који радим и волим. Овде смо себи саградили дом и трудимо се да живимо нормално - поносно прича Дарко.

Упркос неизвјесној будућности, Дарко каже да на питање о опстанку на Космету најчешће одговара стиховима Алексе Шантића: “Од своје мајке ко ће наћи бољу?! А мајка ваша земља вам је ова, баците поглед по кршу и пољу, свуда су гробља ваших прадједова.”

- И заиста, без обзира на политичке процесе и неизвесну политичку будућност, ја Метохију овако доживљавам. Наш народ је овде исписивао славне странице своје средњовековне историје, а наше светиње и жртве косовских јунака обавезују нас да ту традицију прадедова наставимо опстајући на овим просторима - поручио је Дарко.

Индустрија уништена

Дарко Димитријевић каже да се већина становника Гораждевца бави пољопривредом, а осим у школи, запослених има и у систему здравства и институцијама које финансирају владе у Београду и Приштини, док мањи број мјештана ради у војној бази КФОР-а.

- Раније су становници овог краја радили у фабрикама јер је Пећ била веома јак индустријски град. Међутим, индустрија је готово замрла на читавом Косову и Метохији. У том дискриминишућем процесу приватизације многи суграђани чак нису могли да остваре права на надокнаду - рекао је Дарко.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.