Нови пасош за стару љубав

Савов живот је био невероватан сплет околности: рат је, без метка, преживео у првим борбеним редовима, а на прагу 30. године војевао је  велику битку са смрћу. Пола века касније, у 82. поново се заљубио и оженио, "земљакињом", Даницом Цуцић, родом из Лакташа. Ових дана мења једини пасош, стар 61 годину, за нови "европски" и "чим озелени", путује кумовима у Хрватску. A, онда, нада се, и у Бању Луку.

- За све може бити прерано, али никада прекасно – почиње Зукић причу за "Глас Српске", животном кованицом коју је доказао на делу.

Када се врати у прошлост и сети ратних дана, очи му засузе. Рођеног брата је изгубио приликом ослобађања Бање Луке.

Саво није имао времена ни да оплаче брата, већ је из Централног комитета стигло наређење да се одабере 200 људи, по двојица из сваког батаљона и упути у Београд за послове личне пратње највиших функционера.

- Међу њима био сам и ја. Речено ми је кратко да сутра путујем и ми одабрани кренусмо ослобођеном територијом - прича, наводећи тачну путању кроз педесетак градова и насеља, којом су ишли пуна 54 дана. Углавном  су ходали, пошто су малобројна возила коришћена за тешке рањенике. Од Санског Моста, Кључа, Ливна до Сплита, па Хвара, Брача, Корчуле ка Дубровнику, а онда кроз Црну Гору, преко Подгорице, на Косовску Митровицу до Ниша. Игром судбине у Београд је стигао 4. јануара 1945, на дан рођења Моше Пијаде, кога је чувао од 1947. На нову дужност прешао је из пратње Броза, након "положеног теста" у команди официрске чете. Ту препознаје све државне функционере на фотографијама, а код Мошине осим имена и његов ратни псеудоним.

Није стигао ништа ни да пита, а већ се обрео у yипу, који га је одвезао у Маглајску улицу. Кући Моше Пијаде. Од тада је био уз политичара, кога памти као скромног човека, великог државника, одличног писца и новинара...

- У кући Пијаде сам као његов пратилац имао кревет за спавање и канцеларију, а све то стварало је један ближи и пријатељски однос међу нама –прича нам.

У њиховом "дружењу" било је разних ситуација. Некад и комичних, као када је Пијаде, журећи да стигне на седницу југословенског парламента, истрчао из куће с две кравате.

- Када је у скупштинској канцеларији скинуо мантил, имао сам шта и да видим. Брзо га упозорим да једну скине и питам шта је било, а он објашњава да је у брзини, вероватно прву ставио када је пошао да се обрије, а другу полазећи из куће – смеје се и сећа да му је Пијаде тада рекао да не зна шта би без њега.

После три године ¨с врха¨ је стигла одлука да лични пратиоци функционера морају у високе војне школе. Није се то свидело ни Моши, ни Саву, али се наређење не одбија.

Зукић је наставио академију и рад у "гарди", а Моши је честитао сваки Дан републике, до смрти овог државника, који је преминуо током државне посете у Паризу, марта 1957. године.

Саво Зукић умало и сам није умро после 29. рођендана. Године рата и стрес на послу учиниле су своје. Било му је лоше и лекари су пронашли оштећење срца и желуца. Убрзо је на државној комисији пензионисан.

- Захвалили су ми се на добром раду и рекли да губе преданог радника - каже.

Тада је кренуо у битку за живот, да троје нејаке деце не изгуби оца. Спас је пронашао у пчеларству и производњи меда, а у том послу и данас ужива.

Деца су давно отишла, изродили се унуци и праунуци... Саво живи са другом супругом, која нам је испричала да су се срели на једном излету. Заволели када је запевала "своју из родног краја", а он се придружио. Жеља Сава Зукића је да после скоро две деценије поново дође у Бању Луку.

- Ишли су пчелари до мог најмилијег града, али преко Хрватске, а ја нисам могао без пасоша. Сада ћу га добити, па ето мене код вас - поручује.

Крајишка се орила Теразијама

Саво је, стигавши као млади партизан с фронта у Београд прво видео Чика Љубину улицу. Ту су он и другови, у једној кафани, попили чај.

 - Одатле су кренули ка Белом двору, а на Теразијама запевасмо нашу крајишку. Тада сам први пут чуо песму српских јединица ¨певају машинке као птице, из бункера наших зелене шумице¨ - прича и сећа се да су, тог оштрог јануара он и остали војници у Београду добили летње руске униформе с југословенским ознакама, а преко шињеле.

Пасош са сликом у униформи

Због одласка на Конгрес отачественог фронта у Софију са Мошом Пијадом, 1948. дошао је, на сам дан пута, до првих и за сада јединих путних исправа.

- Сећам се, тражи службеник фотографију, а ја имао једну, једину у униформи. Знам да то не може, али рече да не бринем, пошто се иде код пријатеља Бугара. Када сам овај мој пасош сада понео у МУП Земун да заменим новим, загледале га службенице са свих страна и не могу да верују какве су исправе некад биле – прича о историјском примерку у којем уместо данашњих података постоје они о облику лица, очију, уста, о висини, боји косе, белезима ...

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.