Никола Пејаковић: Политику протјерати из културе

Ово је у интервјуу за "Глас Српске" рекао редитељ, глумац, сценариста и музичар Никола Пејаковић, који је режирао нову представу Народног позоришта Републике Српске "Повратак", премијерно изведену у уторак. 

Не може се сваки кутак покрити чиновницима и апаратчицима. Треба оставити нека мјеста, кључна мјеста, онима који знају посао. 

* ГЛAС: Потписујете режију за нову представу "Повратак" Харолда Пинтера. Рекли сте да је то, на неки начин, омаж градским ситним лоповима, које сте и сами познавали током свог одрастања у бањолучком насељу Чаире. Каква осјећања данас буде у Вама сјећања на та времена?

ПЕЈAКОВИЋ: Знате, ми смо били радничка дјеца, наши родитељи су били нека, рецимо, нижа средња класа, одрастали смо у једном лошем систему, али, парадоксално, тај систем нам је подарио једно срећно дјетињство. Играо се фудбал на улици, возиле троколице, купало у Врбасу, играо се рауб, крало се ситно, по самопослугама, пио се "звечево" коњак, свирале се мексичке пјесмице и блуз стандарди… Носталгија је слатка болест. Чаире, школско игралиште "Филип Мацура" школе, иза и око Гимназије, Aлеја, Булевар… туда смо се мували, то је наш простор, наш Сансет булевар, наш Беверли Хилс, наш Пекам, наш Гринич Вилиџ… И зато сам ја, у "Повратку", тај простор означио као нашу галаксију, наш свемир… Нисам ја те људе гледао са стране, ја сам био дио тих људи, живот нас је одвео на различите путеве, али наш почетак је био исти, дјетињство је било заједничко…

* ГЛAС: "Повратак" је био Ваш избор. Рекли сте да већ дуго желите да поставите своју адаптацију овог комада на позоришне даске. Шта све симболизује ријеч повратак у Вашем животу и каријери?

ПЕЈAКОВИЋ: Нисам имао спремну адаптацију, просто сам имао жељу да радим Пинтера, тај текст, и наслућивао сам кључ, како га радити… Немам ја осјећај да је "Повратак" везан за мој повратак у Бању Луку. Из Бање Луке нисам никад ни отишао. Па чак ни формално. Ја сам рођен у Југославији и мој животни простор су бјелосвјетски хохштаплери разрушили. Мене нико ништа није питао, тако да немам осјећај да неком треба да полажем рачуне или се правдам због политичких ставова. Ја говорим језиком којим сам увијек и говорио, ја нисам, као неки, одједном почео да себе називам другим именом, да језик којим говорим називам неким другим именом (замислите тај интелектуални јад и чемер који изненада схвата да говори, замуцкује, неким другим језиком), ја немам потребу да продајем маглу и лажима покривам неке друге, веће, лажи. Ја нисам нигдје ишао, тако да немам куда да се вратим. Ја сам увијек живио на једном простору и за мене је то, и приватно и политички, и данас - један простор. 

* ГЛAС: Иако је ријеч о два потпуно различита жанра, да ли мислите да "Повратак", комад са тешком тематиком, може освојити публику, као што је то био случај са "Народним послаником", који је, осим публике, освојио и бројне фестивалске награде?

ПЕЈAКОВИЋ: Позориште има обавезу да се бави нечим што је људима битно, нешто што је за људе питање опстанка, и на личном и на нивоу заједнице. Позориште је сурова институција, крвав посао, хирургија душе. Позоришна представа је операција на отвореном срцу. Позоришни чин је чиста алхемија, директан пренос живота, акробација на танком леду, лов на неиспитаном терену. Позоришна представа је ход по минираној њиви, по њиви која је пуна слатких лубеница, а ви се, руку под руку са гледаоцем, пробијате с краја на крај, у нади да ћете се добро најести, осладити, а и ако груне, да нећете остати осакаћени или мртви, него неким чудом читави.

* ГЛAС: Осим режије, за ову представу сте радили и музику. Недавно сте објавили и нови компакт диск "Коља", за који сте рекли да је Ваша исповијест. Зашто?

ПЕЈAКОВИЋ: Aко ме питате зашто сам рекао да је то исповијест, онда ћу рећи да тих осам, девет пјесама које сам снимио те 2004. представљају један затворен круг, један тренутак сачуван на диску, неколико пјесама које личе на мале исповијести. То су кратке, црне, мучне пјесмице, гријеси који сам углазбио.

* ГЛAС: Какво мјесто заузима музика у Вашем животу?

ПЕЈAКОВИЋ: Па, претпостављате да ми је она врло важна… Рекао бих да ми је музика нешто о чему и не размишљам, као што не размишљате о дисању, или, ријетко размишљате о томе… Гитара је нешто што представља тачку кључања, инструмент који у мени ствара енергију, врелину, пару која ме покреће. Свирање је мој свакодневни тренинг, нешто без чега не прође дан.

* ГЛAС: По чему се издваја овај албум и да ли ће имати интересантан пут као пјесма "Хаљиница боје лила"?

ПЕЈAКОВИЋ: Хаљиница је ексцес. Пјесма - случај. A овај албум је мој трећи диск, музика коју сам радио и која има своју претходницу и свој наставак. Чињеница да има људи који воле моју музику и слушају је, да има људи који оду на MySpace (www.myspace.com/koljaismakbelogdugmeta) и погледају и послушају неке нове и старе пјесме, тјерају ме да и даље јавно показујем и објављујем ту музику.

* ГЛAС: Колико је одсуство критике у свим областима умјетности у Републици Српској штетно по продукцију? Да ли би аутори били бољи када би неко аргументовано критиковао њихов рад?

ПЕЈAКОВИЋ: Мањак критике представља знак да не постоји систем. Чим недостаје једна карика, значи да је систем мањкав и да је на сцени стихијско бављење послом. Било којим, не само пословима из области културе. Знате, за све је потребна стручност и добронамјерност. Ми, нажалост, немамо ни једно ни друго. Наша Република Српска је мањи ентитет ове државе, многима је трну у оку, покушавају да је скрајну и да се перфидном игром наметне један културни модел, па чак и један језик и једна нација, да се изврши сарајевизација читавог простора Босне и Херцеговине. У тој хајци на наше политичке и културне вође, најмање што нам треба су наша разједињеност и међусобна трвења. Инсистирајмо на заједништву и идејама које нас држе скупа, станимо иза људи који су отворено на страни наше културне традиције, а, у исто вријеме, поштују културни идентитет других народа у Босни, схватају њихов друштвени и државни концепт и потребе, али их тумаче и подржавају само као дио културне и државне слике Босне и Херцеговине, никако као једини и непромјенљиви модел организовања културног живота на овим просторима.

* ГЛAС: Колико су компетентни људи који креирају културну политику и одлучују о финансирању културно-умјетничких програма?

ПЕЈAКОВИЋ: Видите, не морају носиоци политичких функција нужно да буду и људи од струке, али морају да имају савјетнике и сараднике који то јесу. Уколико не знају довољно о материји о којој одлучују, а, у исто вријеме, не знају или неће да имају стручне и компетентне сараднике, е, тада настаје проблем. Тренутно, не видим снаге које могу да изњедре значајан резултат, нити да системски уреде културу. Aли, ту се не ради само о људима и људским потенцијалима. Морате да схватите да смо ми толико мала средина, са толико мало квалитетног кадра, да, једноставно, нема потребе да се дијелимо, него да сви запнемо да радимо. За све има посла и сви могу да ураде нешто, ако желе и ако им се пружи прилика. Па, у нашем граду има 10-20 људи који се активно баве филмом. Сви они могу и треба да ураде нешто. Квалитет ће се сам показати, а они најспособнији ће сами испливати. Проблем настаје онда када се успостави систем у коме нема провјетравања, у коме је небитно да ли сте успјешни или нисте, знате или не знате.

Патриота

* ГЛAС: Како Ви видите културу Републике Српске, генерално?

ПЕЈAКОВИЋ: Видим је у рукама умјетника који су значајна имена и ствараоци којима се углед и утицај не завршавају на границама мјесне заједнице Чесма... Видим је у рукама оних који знају и хоће, оних који могу и желе. Видим је у рукама добронамјерних људи. Људи без сујете и без жеље да, када дођу на положај и функцију, илегално увећају приходе и изврше првобитну акумулацију сопственог капитала. Видим их у рукама патриота!

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.